Desilo se. Ko je bio šlag, a ko trešnjica, da li je vožnja trajala sat ili dva, ko je koga ogrebao, koliko kalorija je utrošeno, koga je uhvatio grč, da li je bilo 17 ili 18 poza… Sve to stavimo po strani i usresredimo se na jutro posle.
Tri sata spokojnog sna su prošla i sat me bezobzirno podseća da snagom volje ne mogu da ga zaustavim. Teško otvaram oči, ali toplina izgužvanog čaršava i sladak miris trenutno stvaraju slike. Osećam njegovu blizinu, ali izbegavam nagle pokrete. Prevarantski slučajno dodirujem ovlaš njegovo rame i uveravam se da to nije bio još jedan nevaljali san.
Izvlačim se iz kreveta i poslednjim pogledom pokušavam da uramim detalje koji će me hraniti narednih dana. Oprezan okret ključa, dvadesetak stepenika i novi dan je zvanično počeo.
Hladan jesenji vazduh, poneki automobil i užurbani radnici voštanih lica u nekoj drugoj prilici najavili bi sivilo, ali je ovoga puta sve isto postalo potpuno drugačije. Priznajem, beskućnici i dalje traže najudobniju klupu, rak nije izlečen, Sarkozi je još uvek nekome predsednik i “Nedeljno popodne” nije ukinuto. Činjenice nisu mrdnule, samo što činjenice odjednom nisu bitne.
Umesto istrošenih kočnica i besnih motora, čujem ptice i žubor vode u Terazijskoj česmi. Ispred maslinaste Moskve radnici mi žele dobro jutro, a sa druge strane ne izleće sočna psovka, čak ni prezriv pogled. Sijam i oni to vide. Čak i trola elegantno klizi do stanice. Naravno, stižem na vreme. Umesto cigareta i nepodnošljivo slatkog parfema u nozdrve se uvlači miris toplog peciva. Univerzum me nagrađuje . Častila sam svoje biće vulkanskom energijom, sagorela sve uspavane delove i smanjila stepen opšte nadrndanosti. Moja pročišćena duša hodala je poznatim beogradskim ulicama, dok je mozak uspeo da nametne samo jedno pitanje: Ako je nakon jedne noći Ljutko promenio stranu i nabacio naočare duginih boja, da li su hipici bili u pravu ponudivši jednostavno rešenje – make love, not war?
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
