Pomisao da se više nikada nećeš (onaaaako!) zaljubiti, može za duži period da te pretvori u ljubavnog kamikazu, koji se na prvi impuls obrušava idući na sve ili ništa, život ili smrt, zakucava se u zid odbijanja, vaskrsava i nastavlja dalje, do sledećeg (destruktivnog) impulsa. Ovo je oblik očajanja, koji ima svoj vajb, svoje zračenje i naboj, koji će muškarci prepoznati, osetiti, namirisati – nećeš sresti ni jednog koji je dovoljno zainteresovan, dovoljno slobodan ili spreman da te uhvati u letu i da ti ponudi nežnost i razumevanje kao lek za tvoje ogorčeno ratničko dejstvo. A to je ono za čim čezneš. Lako je zaljubiti se i lako je obezvrediti osećanja kratkim i dubokim rezom, lako je krvariti svaki čas i oporavljati se sa sve jasnijom porukom „nikad više“ jer izgleda kao da ti više nije ni moguće da doživiš to zaljubljivanje, to „padanje“ u ljubav (kako je samo adekvatno ono englesko „fallen in love“) koje se nastavlja i traje, nosi te, zanosi, uznosi, pušta te da padneš sa najvećih visina na najdublje dno, a zatim te čupa sa dna i ponovo uznosi, i traje i traje i traje. Od sumnje da to nije to, preko osećanja da više nemaš snage za toliko ulaganje, do sigurnosti u sebe i svoja osećanja, do onog momenta kada ljubav postaje svakodnevni izbor, a ne sila koja te nosi i zbacuje, od koje letiš i toneš, koja te ubija i oživljava.
