Moramo da imamo iluzije i neophodno je da ih izgubimo, da bismo pronašli svoju vezu sa realnošću i da bismo u toj vezi našli i sebe i veze sa ljudima sa kojima ćemo ostati povezani. Zašto ne možemo lakšim putem? Pravo u svest i realnost, bez ikakvih iluzija? Pa, da možemo, rađali bismo se odrasli i oformljeni, odnosno, verovatno se ne bismo ni rađali, nego bismo dolazili na svet na neki drugi način, koji ne zahteva sparivanje, razvoj, rađanje, rast i sve promene koje nas vode i prate do kraja života.
Iluzije održavaju našu veru u sebe, u bolji život, bolju ljubav, bolji svet, dok se ne raspadnu pod pritskom realnosti, onda kad smo spremni da se fokusiramo na realnost i da damo svoj stvarni doprinos boljem životu, boljoj ljubavi, boljem svetu, tako što ćemo postati bolji ljudi, koji će se više truditi, više razumeti, više umeti, više davati, više voleti. A tu sposobnost treba steći, praktikovati i unapređivati, jer nam je niko neće dati. Naročito nam je neće dati ljubav o kojoj maštamo. Zato što kad je pronađemo, ljubav o kojoj smo sanjali, pretvara se u nešto što nismo mogli da zamislimo, a da smo mogili, to nikako ne bismo želeli. Pretvara se u realnost, svakodnevicu, loše navike, nedostatak komunikacije, različita shvatanja, vrednosti, ciljevi, osećanja. Međutim, možemo da zahvalimo iluzijama što nas uvode u realnost putem ljubavi. One nas ne izdaju, iako se mi osećamo prevareno kad ih izgubimo. One samo rade svoj posao, onako kako je predviđeno.
