Zaljubljivanje u ideju, predstavu, iluziju o partneru
Kad nas neko očara, on ispunjava naš san i istovremeno pokreće proces neminovnog suočavanja sa realnošću. Kao što moramo da spavamo i sanjamo, tako moramo i da se probudimo, ustanemo i obavljamo dnevne zadatke. Ponekad se budimo iz divnog sna koji ne želimo da napustimo, ali ponekad se prenemo ih horora, zahvalni što je to bio samo san. Iluzija ima dva lica, kao i sve ostalo na ovom svetu sastavljenom od polariteta, dualiteta, suprotnosti, dvojnosti. Ono što objedinjuje životne paradokse, dok ih ne demaskiramo, ne suprotstavimo i ne shvatimo da oni stvarno i jesu objedinjeni i da samo kroz realnost ljubavi stvari mogu da budu prihvaćene onakve kakve su, cenjene, čuvane i negovane. Zaljubimo se u svoju sliku o partneru, u ideju o ljubavi koju idealizujemo, čini nam se da smo to najzad dosegli, a onda zaljubljenost prođe i mi ostanemo zbunjeni i razočarani. Tada ili odbijemo da se suočimo i tražimo sledeću fascinaciju, ili smognemo snage da počnemo da volimo ono što jeste, partnera kakav jeste, sa svim njegovim manama koje nam smetaju i koje ga razgolićuju pred nama, kao ranjivo, manjkavo, nesavršeno, uplašeno ljudsko biće, sa svim njegovim pogrešnim reakcijama, odbranama i predrasudama. Zaljubljenost u iluziju oslobađa našu strast, ali udubljivanje u realnost ljubavi nas uči nežnosti.
