Znaš ti. Nisi se još udala. A možda ni odselila od roditelja. I taj posao što radiš, to je kao neka karijera? Pa, devojko (a to zvuči kao psovka) šta nije u redu sa tobom? Mnogo ti biraš. Spusti malo nos, budi realna. Ima toliko mlađih i lepših od tebe i stalno pristižu. Šta čekaš? Ne rađaju se deca sa četrdeset. Ako do sad nisi našla nekog, šta misliš, da će princ da se pojavi kad osediš? Koliko ono beše imaš? 37? A, 35, dobro. Pa i nije neka razlika. Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali odavno više nisi u prvoj mladosti. Nabila si 37, dobro, 35, u du..e i čemu se nadaš?
Da, takve ćeš motivacione govore slušati kad pređeš 35-tu. Koliko god psiholozi pričali i pisali o tome da se granica rađanja pomerila, koliko god primera uspešnih žena i mladih majki starijih od sebe viđala (i družila se sa njima), tvoja mama je razočarana. I ceo tvoj ženski rodoslov ti se mršti u lice i cokće iza leđa. Genetika ti se ruga – žena si, a da li imaš čime to i da dokažeš?
Taj pritisak koji osećaš, to je društveno i psihološko nasleđe žena, utkano u tebe samu i izaziva ti osećanje krivice, koje bunt koji takođe osećaš ne može da nadvlada i neutrališe. Plus i minus ovde se ne potiru, nego te vuku svaki na svoju stranu i kidaju. Duplo si pod stresom, jer jedan deo tebe zna da je to laž, dok drugi jadikuje i očajava, jer je siguran da je to sve istina.
