Suprotnosti se možda privlače u početku, stvaraju naboj i izazov koji pokreće hemiju, ali za opstanak veze je izgleda ipak najbitnija sličnost u stavovima i interesovanjima. Ponekad, upadljive suprotnosti ne postoje na početku, one se razviju posle godina zajedništva i na kraju ipak uzrokuju – kraj. Veza u kojoj se partneri nisu razvijali na isti način, nisu išli zajedno istim putem i postigli duhovno jedinstvo, promašila je suštinu zajedništva. Kad par toga postane svestan, iza sebe već ima deceniju ili više ulaganja u vezu koja više nema smisla. Tada se postavlja pitanje da li je ono što su prošli zajedno vrednije ostajanja u vezi, od mogućnosti da individualno pronađu sreću u onome što je možda pred njima.
Ali izgleda da je to retoričko pitanje i da, ma koliko da smo ljudski neskloni istupanju iz zone komfora, ne volimo da rizikujemo i plašimo se nepoznatog, ipak češće biramo da prekinemo vezu i oprobamo sebe u samoći i u drugim vezama. Kod ovakvih raskida, koji nemaju patološku podlogu i nisu uzrokovani povređivanjem, nego nepremostivim razlikama u stavovima i vrednostima, obično nema drame i dodatnih otežavajućih okolnosti. Parovi se rastaju mirno, zato što više nisu srećni zajedno, što su potrošili sve pokušaje da premoste razlike i prepoznaju jedno drugo i shvatili da su postali stranci, kojima još jedino preostaje da se uljudno rastanu.
