Ljubav je uvek nova i uvek ista. Kad se zaljubiš, to osećanje obriše sve prethodne zaljubljenosti, osim svesti da si dodatno srećna zbog toga što možeš ponovo da se zaljubiš, jer si u nekom trenutku pomislila da možda više ne možeš. Sve je tu poznato i ti uskačeš u more osećanja, očekujući osećaj uranjanja, preplavljenost, uzbuđenje, teskobu, dezorijentisanost, izoštravanje čula, onu specifičnu mešavinu napetosti i opuštenosti, kao da si odjednom oživela i prenula se, odjednom si budnija i prisutnija, iako ti je istovremeno glava u oblacima i postaješ rasejana i nezainteresovana za sve što te ometa u intenzivnom proživljavanju osećanja.
Ah, pa nije ti prvi put. Ni drugi, ni šesti, a verovatno ni deseti. Kako možeš toliko da se zaljubiš? Ipak, srećna si što možeš, iako prekorevaš sebe zbog toga. I tačno znaš kako se oseća neko ko ti kaže “uh, blago tebi, kad bih ja mogla da se zaljubim”, jer svi vole da budu zaljubljeni, iako znaju da je to prolazno stanje.
Ima ljudi koji tvrde da se samo jednom voli, kao i onih koji nikada nisu bili zaljubljeni, kao i onih koji se lako i često zaljubljuju. Ovi poslednji znaju da je moguće voleti jednu osobu, biti posvećen, veran i prihvatati sve odgovornosti i zahteve ozbiljne veze, a ipak se povremeno zaljubiti. I ne vide u tome ništa loše, te povremene epizode zaljubljenosti im dođu kao injekcije adrenalina, začin života, avantura koja inspiriše i pokreće.
Ima i zavisnika od zaljubljenosti, koji su u stvari adrenalinski zavisnici – oni ne žele da budu bez tog osećanja ni jedan dan u svom životu, jer je sve dosadno i nepodnošljivo, ako nema tih iskričavih osećanja, te ludačke hemije koja oživljava i aktivira. Oni jednu vezu u kojoj su bili ludo zaljubljeni okončavaju tako što započinju sledeću vezu, jer su se ludo zaljubili.
