Ljudi mrze da budu prevareni, žele da budu verni, ne žele nikog da povrede i izdaju, pa opet, prevare se stalno dešavaju. Svi ih imamo u iskustvu, bilo da smo varali ili samo intenzivno razmišljali o tome kako i sa kim bismo to mogli da izvedemo i da prođemo bez posledica, bilo da smo otkrili da smo prevareni.
Zašto taj neko, ko nas je prevario, nije bio veštiji, diskretniji, zašto je morao da nas dovede u situaciju da to saznamo? Ne znam da li zbog podsvesne želje da nas povredi ili nam nešto poruči, da se pohvali, ali prevarant se uvek otkrije. Neotkriveni slučajevi su jedino oni kad se žena pravi luda i neće da zna, jer ne želi da se suočava ni sa čim i lakše joj je da laže sebe. Jedino uz tu vrstu asistencije, prevara ostaje neotkrivena.
Možda varamo zato što trpimo pritisak monogamije i patrijarhalnih vrednosti, pa posegnemo za onim što sami sebi zabranjujemo, popuštajući pod pritiskom i na kraju nam se prevara čini vrednom rizika, jer je izjednačavamo sa slobodom, a istovremeno želimo da budemo kažnjeni za svoje loše ponašanje, pa onda dozvoljavamo da budemo otkriveni. Možda želimo nešto što nemamo u vezi, možda zaista hoćemo da povredimo partnera i da ga kaznimo zbog nečeg, ali nismo ni svesni te želje, možda želimo da dokažemo i sebi i njemu da smo poželjni, da nas loše tretira i da postoji neko ko nas želi, a onda on to mora da vidi i sazna, da bi naša demonstracija uspela. Možda prosto ne prihvatamo ograničenja monogamije i testiramo partnera, da li će moći da nas toleriše ili ne. Možda smo prosto površni. Kako god, varamo i bivamo prevareni i dižemo strašnu frku oko toga, kao da to nije nešto sa čime se svi živi susreću u vezama i kao da se to svuda oko nas ne dešava svakog dana.
