Dramimo. Iznevereni smo. Neko koga volimo uživao je sa nekim drugim na najintimniji način, na koji samo mi imamo pravo. Kao da smo većinski vlasnik partnerovog tela, srca i uma. A nismo. U trenucima kad nas je varao, nismo mu bili ni na kraj pameti. Bio je svoj i radio je šta je hteo. Sa nekim drugim. Kako je mogao?! Lako. Eto to je valjda ono što najviše boli. Što je neko koga smatramo svojim vlasništvom tako lako i bez obzira na nas, upotrebio svoje telo na sopstveno zadovoljstvo onako kako mu se prohtelo, sa nekim drugim, bez nas i bez odobrenja i blagoslova. Mora da je bio zaveden! Jer ne bi se on tako ponašao, da mu je glava bila bistra. Sigurno ga je opčinila, kučka. I onda svalimo svu svoju frustriranu i osvetoljubivu mržnju, uvređenost i povređenost na nju. Neku tamo drolju, koja ga je obrlatila, zavrtela mu mozak.
Zar toliko nisko mišljenje imamo o mozgu svog muškarca?
Zar nikada same nismo bile u poziciji da budemo ona druga, sa kojom je neki prevario onu prvu? Možda i jesmo, ali to se ne računa, bes mora negde da se sruči. Želimo da saznamo sve o njoj, a naročito želimo da čujemo da mu ona ništa ne znači, da je bio pijan i da ga je toliko spopadala (ma možda ga je i silovala) da ne zna šta mu je bilo, valjda je hteo da ispadne frajer pred ortacima i još želimo da čujemo da je bilo bezveze i ništa naročito i da to više nikad neće da uradi.
