Iz bilo kog razloga da je došlo do raskida, prekinut je odnos, ali ne i veza koja postoji među vama. Njoj treba vremena da se razgradi, da ispari, da te ostavi na miru, sa svešću da si spremna da ponovo nešto doživiš. A za to vreme suočavaš se sa bolnim nedostajanjem. Fali ti deo tebe, fali ti ono što si bila pored njega, ali više od svega nedostaje ti dodir, fizičko prisustvo i nežnost, sitni gestovi kojima se izražavala prisnost i povezanost. Ostala si sama i nema ko da te grli i dodiruje onako kako najviše voliš, a ništa ne bi pomoglo da se sada pojavi neko nov ko bi te dodirivao, jer to nije taj dodir. Nije tačno onaj osećaj koji poznaješ i koji ti fali.
Nedostaje ti njegova ruka na tvojim leđima, onako kako je spusti na donji deo tvoje kičme, sa raširenim prstima, kao da te pridržava u plesu. Tačno taj pritisak, osećaj da je toj ruci mesto na tom delu tvog tela i da ti je na tom mestu hladno bez njegovog dodira. Nedostaje ti da se osećaš sigurno, onako kako si navikla.
Slike se nameću same i to ne one iz poslednjeg perioda bolnih svađa i još bolnijih ćutanja, iz približavanja kraja i odbijanja da se kraj prihvati, produžavanja agonije i približavanja tuge. Nego one iz perioda kada je sve išlo lako, kada je izgledalo da se ljubav hrani sama sobom i da se u svakom trenutku potpuno razumete, prijanjate jedno uz drugo kao ruka i rukavica, sinhronizovani u pokretima, pogledima, mislima.
Kako je to moglo da nestane, kad je bilo tako dobro, tako jako, tako pravo? To se često zapitaš, kad ti usred prisećanja blesne svest da je to ono što više nećeš doživeti sa njim (a negde u dnu te svesti stoji i strah da ni sa kim više to nećeš doživeti, jer ne možeš da zamisliš nekog na njegovom mestu). Možda nije nestalo, nego se samo prekinulo, možda bi se nastavilo kad bi on…kad bi ti… kad biste vi…
