Mnogima od nas nesigurnost u sebe pravi najveće prepreke ka opuštenom i ispunjenom ljubavnom životu. Uz podržavajućeg partnera možemo da prevaziđemo komplekse, oslobodimo se i opustimo, verujući mu da je on u nama prepoznao kvalitete i sposobnosti u koje sami nismo sigurni. Ali ako smo duboko uzdrmani i nesigurnost nas prati celog života, nikakva podrška neće biti dovoljna da se rešimo kompleksa. Oni će nam uništavati vezu, jer ćemo (nesvesno) nastojati da dokažemo da nismo vredni ljubavi, odnosno, da smo u pravu i da ne treba da se menjamo. Birajući psihološku dobit (dokazivanje da smo u pravu kad verujemo da ne vredimo, da ne zaslužujemo ljubav, da smo nemogući i da će nas voljena osoba ostaviti) odbacujemo lekovitu moć ljubavi i držimo se svog straha – od promene.
Nesigurnost, odnosno kompleksi i osećanje manje vrednosti, ometaju nas u svim segmentima života, ali često se dešava da nesigurnost u jednoj oblasti nadoknađujemo “pronalaženjem sebe” u drugim oblastima. Pa tako možemo biti zadovoljni svojim profesionalnim veštinama, kompetencijom i uspehom, ali sasvim nesigurni i “nesnađeni” u svojoj seksualnosti i u emotivnim odnosima.
Strah od odbijanja i ismevanja nas sprečava da pokažemo da smo za nekog zainteresovani, ili da uzvratimo interesovanje (čak i da ga uopšte prepoznamo). Zato smo skloni da uđemo u vezu sa nekim ko nam se baš i ne sviđa, jer onda manje rizikujemo – biramo onog ko pokaže najočigledniju zainteresovanost i ko deluje kao da nije naročito bolji od nas, odnosno, od našeg doživljaja sebe, kao seksualnog bića.
