Nedavno sam bila podvrgnuta profesionalnom ulepšavanju i baš sam bila radoznala – šta li ova cura, upola mlađa od mene (i našminkana jedino svežinom svoje bujne mladosti) misli da će postići sa mojim karakternim crtama? Tako ja tepam svojim borama, podočnjacima, podvaljku. Ti oštri zaseci od nosa do usana, namreškani kapci i duboki podočnjaci, dve crte iznad nosa, kao da sam stalno pomalo namrštena, te meke izbočine pored brade koje ukazuju na to da glina mog lica lagano klizi na dole, to su umetnički potezi života, koji kao da se služio sekirom i pesnicom, jbg, ali ja živim za hardkor.
I tako sam gledala kako sloj za slojem moja koža postaje svežija, jagodice istaknutije, usne punije – dopalo mi se popunjavanje obrva, volim taj izraz svog karaktera, baš. Naročito kad levu karakternu crtu popnem do pola čela (i napravim tri nove crte iznad), onako izazivački i malo ironično. Delujem kao kornjača sa obrvama. To ističe reptilski izraz u mojim lepim dubokim očima, moj brend.
“Fejs in progres”, rekoh, više ogledalu, nego devojci, koja se ljupko nasmejala mojoj oporoj duhovitosti. E, onda je krenulo mazanje kapaka. Malo sam otplakala kod maskare, to mi je prijatno koliko i pregledanje očnog dna, ali onda je šminkerska veština definitvno bila savladana podvlačenjem donjih kapaka. “U, ovo je suviše, podočnjaci mi samo izgledaju još dublji”, pobunih se. Devojka je smatrala da će zavšrni glanc da uravnoteži utisak, pa je nastavila da mi ulepšava karakter.
I, evo ga! Rastresla sam kosu i ugledala lice propale grofice, koja namerava da se drži gordo do poslednje srebrne kašičice, a kad sam malo bolje pogledala, bilo je to lice iskusne madam, koja više ne mora da se bakće sa mušterijama, već samo da koordinira posao. Moja lepota je uvek bila malo kurvinska, ali dođavola, šta to govori o mom karakteru?!
