U redu je biti ranjiv, osećati svoju krhkost i biti iscrpljen. To je onaj osećaj kad ste umorni od života, kad biste hteli pauzu, neko vreme koje biste proveli u samozaboravu, kad pomišljate kako bi vam dobrodošlo par meseci kome, da se odmorite od svega, od svih utisaka, svih osećanja, svih zahteva, potreba, davanja, preživljavanja. Od sebe i od života.
Znate da ne možete da se isključite i da pružite sebi takav odmor, život ne funkcioniše tako. Možete pokušati da se anestezirate i otupite, ali to vas neće izlečiti i odmoriti, samo će vas zatvoriti u začarani krug nove vrste problema, zarobiće vas u pokušaju bekstva, koje vam neće uspeti. Od sebe ne možete pobeći. A i ne treba da bežite. Imate pravo da osećate sve što osećate, imate pravo da budete ljuti i mislite da nije fer to što život toliko traži od vas, a tako vam malo uzvraća. Ne morate uvek da budete dobro, stabilni, hrabri, spremni na sve. Smete da budete tužni, patetični, samosažaljivi. Ta osećanja vam neće pomoći, ali zaista imate svako pravo da ih osećate i da ne prezirete sebe zbog slabosti – a to je ono što možete. Da budete nežni prema sebi, naročito onda kad vam nije dobro, kad ste preosetljivi, nelogični, sentimentalni, malodušni, kad sve shvatate previše lično i reagujete na najmanju sitnicu.
View this post on Instagram
Ne morate uvek sve da razumete i da uvek boravite na onom kraju gde preovlađuje mudrost, tolerancija, prihvatanje. Smete da „popustite“ da se spustite na drugi kraj, među sva ona „loša“ osećanja, kojima niko ne voli da se bavi, a svi ih osećamo i preozbiljno ih shvatamo. Ne morate uvek biti svesniji i pribraniji i uzemljeniji i postojaniji od ostalih. Možete biti kao i svi drugi – uplašeni, bespomoćni, iscrpljeni – i prosto pokušavati da se nekako uravnotežite i preživite dan.
