Stavljanje sebe na prvo mesto, znači uvažavanje i poštovanje sopstvenih osećanja, bez obzira na sve druge. Možda neko misli da treba da se osećamo krivima, ili da smo dužni da nešto uradimo ili ne uradimo, a mi osećamo drugačije i sigurni smo da je to istina za nas. Sposobnost da izdvojimo i prepoznamo sopstvenu istinu i spremnost da se za nju zauzmemo, spada u veštinu stavljanja sebe na prvo mesto. Potrebno je da zaštitimo svoj unutrašnji svet, da zadržimo i odbranimo (ako je ugroženo) svoje pravo da budemo to što jesmo, umesto da dajemo sve od sebe da održimo sliku koju o nama neko ima (a svako ima svoju sliku, odnosno, sopstvena očekivanja i svoje viđenje toga šta mi treba ili ne treba da radimo), ili svoju sliku o tome kako treba da postupa dobra osoba (ako se sve u nama buni protiv te predstave, ona sigurno nije deo naše unutrašnje istine).
Naravno da nam je važno da naši bližnji i ljudi koje cenimo imaju o nama dobro mišljenje, da smatraju da smo dobre osobe. Ali satisfakciija koju osećamo zbog vrednovanja koje dobijamo, narušena je i poremećena kad ne vrednujemo sami sebe i kad naše sopstveno dobro mišljenje o sebi, zavisi od toga šta drugi misle o nama.
Dete u nama je možda tako vaspitano, da ispunjava tuđa očekivanja i da zavisi od vrednovanja i prihvatanja drugih, ali mi smo dužni da to dete prevaspitamo, odnosno, da ga naučimo da bude ono što jeste, da poznaje, prihvata i voli sebe, da razume i uvažava svoja osećanja i da nastupa prema svima kao autentična osoba.
