Jer, ti znaš bolje. Zato voliš više, praštaš lakše, pružaš razumevanje i stoički podnosiš povređivanje, omalovažavanje, osuđivanje…Ti si iznad toga. Samo što nisi. Dokle god imaš potrebu da svoju veličinu uzdižeš na nečijoj niskosti – dok su ti potrebni manji od tebe, da bi tvoja visina štrčala, sebični, da bi tvoja velikodušnost odskočila u kontrastu, sumanuti da bi se tvoj zdrav razum bolje artikulisao, nestabilni, da bi se tvoja stabilnost osvedočila – ne znaš bolje i nisi iznad. Samo si u poziciji u kojoj tvoj ambiciozni ego traži kvalitetniju hranu nego ego onih manjih, koji se hrane običnim smećem – hvalisanjem, pobedom nad konkurencijom, dokazivanjem, trijumfovanjem, osvetom… Oni, manji od tebe, posebno su zadovoljni sobom kad izgaze nekog ko je veći od njih – njihova niža frekvencija teži da se podigne, ali njihov ego izvrće tu težnju u potrebu za dominacijom i za dokazivanjem da oni nikako nisu ni od koga manji i da mogu da nadvladaju (povrede i pobede) i te, kao, veće.
Mali i slabi ugnjetavaju manje i slabije od sebe, a kad im uspe da taj osećaj da su veći i jači prizovu u interakciji sa nekim koga vide kao velikog, velikodušnog, sjajnog, nežnog, blagorodnog, onda podivljaju u orgiji samopotvrđivanja sopstvene važnosti i veličine.
