Kada ljudi manji od tebe prestanu da ti budu potrebni

I ništa nisi učinila za njih. Nisi im otvorila put ka svetlosti, nisi ih uvela u višu frekvenciju, nisu dostigli tvoj nivo – ostali su u samopotvrdi da su najbolji takvi kakvi su i da ni zbog koga i ni zbog čega ne treba da rastu i menjaju se. Nisi učinila dobro delo time što si dala svetlost, opojnost i podršku. Ali si možda dokazala sebi da si prava svetica što si (opet) oprostila to što si (opet) pregažena, povređena, ponižena. To ne znači da si bolja i veća. Ali znači da možeš da budeš, samo, kad stvarno postaneš, onda te uopšte ne zanima da meriš svoju veličinu. Naročito ne u odnosu na one niže.
Loša navika da svojom posebnošću štrčiš, traži loše okruženje – nisko. Kad osvestiš da je to igra ega i da više ne želiš da učestvuješ, počneš da privlačiš velike i veće od sebe. One sa kojima deliš istu frekvenciju, one koji te uvode u više vibracije, učitelje koji te uče svojim primerom i koji te ohrabruju, govoreći ti svakim svojim činom i gestom – ako mogu ja, to znači da možeš i ti, samo napred. Da li imaš impuls da ih pregaziš? Potamniš, uniziš? Ne. Uz njih te prožima osećaj zahvalnosti do suza. Oni te ohrabruju, ulivaju ti veru u dobro i bolje, u ljubav i plemenitost iznad svakog samopotvrđivanja, iznad ega i iznad svake mere veličine. Od njih naučiš da ne dozvoliš nižima da te čupaju, kidaju, utrnjuju, zatamnjuju, gaze i raskopavaju. Jer to je jedino fer – kad se suprotstaviš, niži te poštuju, shvatajući da ne mogu da te dosegnu i pobede. Tada si za njih primer veličine kojoj mogu i sami da teže. Pronalaze izazov koji ih podstiče na rast i razvoj, onakav kakav mogu da dosegnu takvi kakvi su. I to jeste dobro delo. To je čin poštovanja svačije snage da se izbori za sebe na pravi način, da pronađe svoj put – da poraste.