Ponekad ćete se kajati što ste bili tako otvoreni i iskreni, iako dobro znate da je to vaš način i da verovatno niste ni mogli drugačije. Ali, ponekad izražavanje osećanja, otvaranje srca drugoj osobi, uopšte ne donosi nikakvo olakšanje, nego suočavanje sa odbijanjem, grubošću, nerazumevanjem, povređenošću.
Ali, vi ste rizikovali i otvorili svoje srce, pokazali svoju ranjivost, ne tražeći milost – i milost vam nije ukazana. Međutim, milost vam nije ni bila potrebna. Pokazali ste svoja osećanja da biste znali da li druga osoba reaguje na njih, da li može da ih uzvrati. Izložili ste i ozleđeni ste – ali niste poraženi. Niti treba da se izvinjavate što se neko loše oseća zbog vaših osećanja, što ste ga operetili onim što ste imali da mu kažete i pokažete.
Izložiti se, ostati otvoren i ranjiv, zahteva veliku hrabrost i stabilnost. A vi je imate. Iako ponekad pomislite da je to više prokletstvo nego dar, to je zato što osećate tako intenzivno i duboko i kadri ste da se povežete sa drugima, onako kako oni nisu u stanju da uzvrate. Do njih je, nije do vas.
Treba li da prećutkujete svoja osećanja, da “kulirate” i pristajete na odnose koji se odvijaju samo na površini, da ne biste nekoga uplašili, zbunili, oterali? Ili, prosto, da ne biste bili povređeni njegovom zbunjenošću, strahom i distancom? Vaše srce zna odgovor. Ne treba. Zato što to niste vi, to nije vaš način, vi ne igrate igre.
Možete li uplašiti pravu osobu? Verovatno ne. Ta osoba već zna kako se osećate, pa čak i ako sama ne oseća isto i ne može da uzvrati, ona vas neće odbaciti i povrediti, neće biti gruba, jer se neće osećati ugroženo vašom otvorenošću i ranjivošću. Bol zadobijena na takav način nije manja, ali je plemenita i sa njom ne gubite sebe, ne osećate se poniženo i odbačeno i ne gubite osobu koja ne može da vam uzvrati – osim ako ne odlučite da se povučete, dok akutna bol ne prođe.
