Haruki Murakami je hvaljen kao najveći svetski živi romanopisac. To je najverovatnije istina. Dah svežine koji unosi u književnost, a poštujući principe i zakonitosti, zaista mu donosi titulu hrabrog inovatora. Pre bih rekao istraživača sveta tananosti i nadrealnosti, znalca lavirinata ljudske duše.
"Veliki poznavalac tananosti ljudske duše"
Roman “Kafka na obali” nije još preveden kod nas, pa vam prenosim utiske Vintage Books-ovog izdanja. Za ovaj roman, Murakami je dobio World Fantasy Award 2005. godine i Franc Kafka Prize 2006. godine.
Knjigu otvara priča o trinaestogodišnjaku po imenu Kafka Tamura, koji se priprema za beg od kuće. Neparna poglavlja pratiće njegov pokušaj da izbegne edipovsko predskazanje kojim ga je otac prokleo. Put će ga odvesti preko granice ovog sveta, kroz vrtlog tipičan za Murakamijeve junake. Ipak, nešto je drugačije ovog puta. Majstorstvo japanskog autora jeste u tome što je omiljenu temu, omiljeni ton pripovedanja, stil i omaž Kafki upleo na način kojim je uspeo da prevaziđe samog sebe. Posle sjajnih romana “Norveška šuma”, “Igraj, igraj, igraj”, “Južno od granice, zapadno od sunca” i “Sputnik ljubav”, Haruki Murakami je ponovo napisao “opet to isto samo malo drugačije” i preporodio se. Malo koji pisac može da se pohvali takvom sposobnošću. Da nadmaši svoje delo i produbi ga. Parna poglavlja knjige otvaraju se izveštajem dokumentarnog karaktera o istrazi koju sprovodi američka vojska u Japanu, otkrivajući slučaj koji se dogodio za vreme rata. Na vrlo suptilan i zaobilazan način uvodi se lik Satoru Nakate, retardiranog starca koji radi kao spasilac izgubljenih mačaka. Naime, Nakata ima jedinstvenu sposobnost da razgovara sa macama. Njegova priča lebdi paralelno nad životom malog Tamure. Neizvesnost raste, jer putevi starca i dečaka moraju da se ukrste, što na kraju i čine, ali ponajpre na metafizičkom planu.
Kao i uvek, Murakami plete divnu mrežu jednostavnih, ali snažnih slika svakodnevice Japana, začinjene skrivenim kucima daleke kulture koju je (kao i čitavu Murakamijevu generaciju) obeležio rat i tehnološki napredak koji je usledio posle. Štivo je protkano specifičnim humorom i bogatim kulturnim referencama izvrnutim u nadrealne kontekste, a tu je i trilerski zaplet koji je nabijen emocijama, pa i murakamijevskom izrazitom seksualnoću. Kao što u knjizi “Igraj, igraj, igraj” pisac podmeće promiskuitetni nabokovski zaplet Lolite, edipovski naboj nije samom sebi svrha, te je čitalac uvučen u ljubavnu priču koja krši sva pravila prihvatljivog, a da istovremeno ne ostavlja ukus koji odbija. Centralno mesto u kompleksnoj komunikaciji junaka (koji su svi odreda bizarni, počev od gej transeksualca Ošime, do priprostog kamiondžije Hošinoa) igra muzika. Preko muzike se otvaraju mostovi, sastavljaju i rastavljaju uzburkani duhovi i događa unutrašnja transformacija likova.
Murakami snažno goni i prepliće priče sve do polovine knjige. Na samoj sredini dešava se prelom, počinje kočioni manevar koji radnju privodi kraju. Struktura romana od polovine počinje da gubi na brzini, a dobija na snazi. Završetak je prepun kratkih ali burnih događaja koji izlaze iz okvira stvarnosti. Čitalac dobija razrešenje, zaplet se formalno razmrsio. Ipak, tajne ostaju, zagonetke – koje su i same deo rešenja – donekle se raspliću. Potrebno je više od jednog čitanja da bi se proniklo duboko u tajanstva koja ćete iz prvog prolaza možda i propustiti. Ne zato što je Murakami nedovoljno jasno raspisao završnicu, već naprotiv, zato što svaka stranica romana postavlja pitanja i traje kroz njih, ostavlja potrebu da čitalac sam dođe do odgovora.
S obzriom na sjajne prevode Nataše i Divne Tomić, preporučio bih vam da budete strpljivi i sačekate da knjiga Harukija Murakamija “Kafka on the Shore” izađe kod nas (pretpostavljam u izdanju Geopoetike).
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama
