Ali dok sam bila malo normalnija nego sada, mada sam zapravo samo bila mlađa, sređivala sam barem vikendom, redovno. I stavljala na sto vazu sa cvećem, na kraju. Nije to bilo neko sređivanje koje bi neka ozbiljna domaćica pohvalila, ali bilo je najbolje što ja umem. I sad kad mi anksioznost zavuče pesnicu u pleksus od prve jutarnje kafe, ili me zaskoči uveče, kad sam već pomislila da sam provela ceo dan bez da mi se srce penjalo u grlo, a dijafragma pretvarala u kamen, kakav mi je život, takav mi je džumbus i kad mi neko kaže da je obrnuto, optužim ga da je demagog i manipulant.
Marš bre. Sad će neko da mi priča kako ću da kanališem anskioznost i da postignem mentalni mir i red tako što ću da se bacim na čišćenje?! Gledala sam razne lude žene kako opsesivno čiste i maltretiraju sve oko sebe svojom manijačkom potrebom da sve ostane onako kako su one namestile i kako svakog ko uzme nešto da radi kritikuju i teraju ga da radi tačno onako kako bi one to uradile i kako postaju sve luđe, neurotičnije, depresivnije i odlepljenije od realnosti. Nikad nisu uspele da naprave red i mir u glavi, zato što se nisu time ni bavile. Bavile su se redom i mirom oko sebe, tako što su sve dovodile u red i naterivale na poslušnost, da bi mogle da osete malo mira, kroz sprovođenje dominacije i kontrole.
Sumorna mi je atmosfera u kući, kaže mi prijatelj, to sigurno utiče na mene. Ma ne bre. Ja utičem na atmosferu. Ja sam sumorna. Zato što sam jebeno umorna. Nedostaje mi dotok energije lenstvovanja, jer to je jedino prirodno stanje u kome se budi i uzdiže duh. Sve najinspirativnije što me je spopadalo, dešavalo se kad najzad završim dan i legnem da spavam, kad osetim kako je divno što ležim, što sam opuštena i što ne mrdam. Sada taj osećaj mora da se probije kroz zid anksioznosti i sve je ređi. Dišem ja, masiram dijafragmu, meditiram. Haha. Efikasno je koliko i čišćenje. Predstavlja napor, a učinak je kratak. A ne mogu da opišem koje mi je cimanje da se nateram da nešto sredim i počistim kad se osećam kao da imam rupu u stomaku kroz koju sam se upravo naglavačke provukla, da sam se cela izvrnula naopačke kao čarapa i u sredini vezala u čvor i da je taj čvor jedino što me centrira i orijentiše u odnosu na dupe i glavu. Ma sve je cimanje kad se tako osećam. A vrlo često se tako osećam i neviđeno se cimam. Da razmišljam, da se obučem, da hodam. Da završim rutinske dnevne poslove. Da privedem dan kraju. Da legnem i da ne osetim opuštenost, da provedem noć kao da sam na roštilju, a ne u krevetu i da opet započnem dan. Da popijemo prvu jutarnju kafu, ja i moja anksioznost, sa pogledom na nered za koji nas baš zabole. Sad se malo živi u vanrednom stanju, jer klimaks. Kažu da će proći. A kad mi neko kaže “proći će” i misli da mi je ponudio utehu, suzdržavam se da ga ne optužim ga da je površna budala i podsetim na to da upravo sve prolazi, da je svakog trenutka život sve kraći, a smrt sve bliža i pitam na koju foru sad smatra da je prolaznost utešna?
Izvor fotografija: instagram.com/glitterguide
Aleksina Đorđević
