Možda inače i ne razmišljaš o tome koliko vere imaš i čemu se nadaš i šta je čovek kad ostane bez nade i vere, dok ne dođeš u neku očajnu situaciju, kad više ne vidiš pred sobom nikakvu mogućnost, nikakav izlaz. Možda ne vidiš sebe kao osobu koja se nešto mnogo oslanja na veru i nadu, jer se uglavnom oslanjaš na akciju, razum, strategiju, na sopstvenu sposobnost da rešavaš svoje probleme – dok se ne suočiš sa beznađem. Svako ponekad dođe u takvu situaciju, kad mu izgleda da je potrošio sve opcije, iskušao sve mogućnosti i naišao na zid. Kad više ništa ne može da čini, osim da se moli i da se nada, a ne vidi da u sebi ima zrnce vere i nade, trunčicu energije koju bi uložio u neku pozitivnu misao.
Kad ne možeš ni da pomisliš ni da podneseš da ti neko kaže da će se sve rešiti i da će sve biti u redu, kad ne vidiš pred sobom ništa osim zida, bilo da se radi o zdravlju, o nemogućim emotivnim odnosima ili karijeri – trenutak je da se okreneš i pogledaš unazad.
Put napred ti izgleda zatvoren – pokušaj da nešto vidiš pred sobom samo te još više frustrira i dovodi do očajanja, dakle, okreni se za pola kruga i pogledaj put koji si do sada prešla, pogledaj ono što stoji iza tebe. Taj vidik ti je širom otvoren i zato ga pažljivo razgledaj. Toliko si se naputovala da bi stigla tu gde jesi. Koliko puta si stajala dezorijentisana na raskrsnicama? Koliko puta ti se činilo da radiš pravu stvar, a ispala je pogrešna? Koliko puta si bezvoljno i skeptično ulazila u odnose i projekte koji su zatim ispali sjajni? Koliko puta ti se činilo da si udarila u zid, a ispostavilo se da je u pitanju lavirint, a svaki lavirint ima izlaz? Koliko puta se rešenje ukazalo tamo gde ga nikada ne bi videla i očekivala? Sve to imaš u svom iskustvu. Tvoj put se prostire i nadalje, od tačke na kojoj stojiš, iako to sada ne možeš da vidiš, ni da zamisliš. Uzmi pauzu i predahni. Ako misliš da si stigla do zida, spusti se na zemlju, nasloni na zid i odmori.
