Osvesti svoj bes
Ukoliko si veoma ljutita osoba koja često i bučno prasne, budi sigurna da je to tvoja prva linija odbrane – a brani se onaj ko se oseća ugroženo. Trebalo bi da se zapitaš šta te ugrožava, kao i na koga se ugledaš, od koga si naučila da se braniš besom i ljutnjom? I to je poruka koju ti ljutnja donosi – pogledaj u sebe i vidi one delove koji nisu tvoji, koji su usađeni, usvojeni od drugih iz važnih razloga opstanka. Možda ti taj bes više nije potreban iz tih razloga. Možda možeš da sagledaš taj strah koji te drži u gardu, možda možeš da pogledaš izvan svoje zone odbrane i uvidiš da te niko ne napada i ništa ne ugrožava i da sama stvaraš konflikte. Možeš da razumeš zašto to radiš i zašto više nije potrebno da to radiš. Svest uvek pomaže, i u strahu i u tuzi i u besu. Neki vrlo ljutiti ljudi ne žele da budu svesni, pa stalno besne, kako bi im stanje afekta suzilo svest i sprečilo ih da vide, osete i shvate to od čega beže.
Promena perspektive
Kad osvestiš svoje ponašanje u besu i verovatne uzroke, bićeš u stanju da se malo distanciraš od emocije gneva i da je gledaš kako se dešava i kako sagoreva. Kad se predamo gnevu, svi pravimo istu grešku – razvijamo unutrašnji dijalog do usijanja, govorimo sebi stvari zbog kojih se sve više raspaljujemo i ljutimo, dolivamo ulje na vatru. Ili ulazimo u svađu i povređujemo bliske ljude, izgovarajući teške reči, koje nisu istinite i zbog kojih se posle kajemo. Ako umesto toga svesno izaberemo da samo posmatramo, imaćemo razumne misli (“vidi koliko sam se samo naljutila, šta li me to toliko pogodilo?” – to je jedna razumna pomisao koja obično dolazi kad posmatraš sebe sa objektivne udaljenosti) osećanje ljutnje će se brže ohladiti i bićemo u stanju da razmišljamo o tome kako da rešimo situaciju koja nas je dovela do besa.
