To je valjda parafraza citata nekog sveca, ali to je razumu dostupno.
Žena je u stanju da razume da joj je sopstveni mir potrebniji i važniji od njegovog kuvanja u paklenom loncu.
I dok krvožedna ljudska pravednost u njoj vapi za osvetom, ona se grči iznutra, razmatra iznova i iznova i priznajući sva svoja osećanja i svoj osvetnički žar, ona želi da mu oprosti i pita se kako.
Najpre tako što će oprostiti sebi.
To što je tako loše odabrala i što je dozvolila sebi da se toliko napati.
Zahvaliće svom srcu koje je izdržalo verno služeći, zahvaliće prilici da nauči tako važnu lekciju – da se vrati sebi i obnovi ljubav prema sebi, bez mržnje i prezira prema njemu.
Nemojte opraštati iz straha od božije pravde, karmičkog duga, ili kako već to tumačite.
Oprostite zbog sebe. Smislite neki ritual u kome ćete govoriti opraštam sebi i oslobađam se i opraštam ti i oslobađam te, onoliko dugo koliko vam treba da osetite istinitost i snagu tih reči.
Dok ne osetite olakšanje i zahvalnost.
Tada ste oprostili.
