Ovaj savet često čitaš i čuješ – ne budite tako strogi prema sebi, budite nežni. Da, dobro zvuči, klimaš glavom i slažeš se. Intelektualno, nije teško prihvatiti ono što deluje razumno. Ali, na nivou emocija, da li to zaista osećaš? Možeš li da doživiš tu nežnost i saosećajnost prema sebi, da zanemariš unutrašnjeg kritičara, koji ti je već sasuo u lice sve o tvojim slabostima i neadekvatnosti?
I tako, umesto da sebi opraštaš i rasterećuješ se, pokušavaš da hodaš uzdignute glave, dok si u sebi zgrčena pod udarcima osećanja stida, krivice, straha. To su poznata osećanja i navikla si da trpiš njihovu torturu. Veruješ da su istinita. Sigurno si mogla bolje, stvarno si se obrukala, realno je da strepiš od osude… Samopouzdanje ti je na nuli, ljubav prema sebi u minusu, a osećanja te kinje, divljaju i bujaju, jer ih obilato hraniš. Jasno ti je da taj lanac ishrane treba da prekineš, za svoje dobro, zarad ličnog mira i mentalnog zdravlja. Nije dobro to što radiš sebi. I ljutiš se na sebe što ne umeš da prestaneš da se mučiš i da ne budeš tako prokleto stroga prema sebi. I opet upadaš u začarani krug, kome dodaješ još jednu svoju slabost i neuspeh – ne umeš da budeš nežna prema sebi i nikako da naučiš. Verovatno si mazohista. Možda si glupa. Nesposobna da unaprediš sebe, da naučiš nešto novo, što bi ti koristilo – unutrašnji kritičar nastavlja da te kamenuje uvredama, a ti se potišteno sa njima slažeš i najradije bi sebe išamarala.
Ali ti to već radiš. Stalno sebe šamaraš. I to nisu otrežnjujući šamari, oni koji se koriste da bi se neko prizvao k svesti. To je kažnjavanje. Kažnjavaš sebe i ne posustaješ. Eto nečeg u čemu si dobra – odlična, zapravo.
