Pa, ako zaista želiš da prekineš sa samokažnjavanjem, da prestaneš da budeš tako stroga prema sebi i uvedeš u praksu malo nežnosti, utehe i popustljivosti, počni odatle. Umesto da kritikuješ sebe zbog toga što ti ne ide sa prekidanjem strogoće, odaj sebi priznanje što ti strogoća tako dobro ide. Ovo izvrtanje pristupa zbuniće um i uvesti ga u apsurd. Kritičar neće imati šta da kaže, jer šta bi rekao? Možeš ti to bolje? Možeš da budeš još gadnija, brutalnija, otrovnija i uvredljivija prema sebi? Možda i možeš, pokušaj. Guraj to do krajnosti, da vidiš šta će da se desi. A desiće se ono što se obično dešava u apsurdnim situacijama. Neka brana u tebi će pući i počećeš da se smeješ. Smejaćeš se svojoj sumanutosti, smejaćeš se slatko, smejaćeš se očajno, smejaćeš se do suza.
Kad popusti ta brana, to što te sprečava da izađeš iz začaranog kruga, moći ćeš da prokrčiš neku stazu kroz močvaru osećanja. Naučićeš da napraviš pauzu, kad počneš da kinjiš sebe i da posmatraš sebe kako to radiš – uigrano, ma profesionalno. Gađaš precizno u svaku svoju slabu tačku, veština vredna divljenja. I čim počneš tako da posmatraš stvari, identifikacija gubi snagu i ona moć i energija koju ulažeš u kritikovanje sebe i hranjenje negativnih osećanja, vraća ti se, tako da možeš da se pomeriš sa mrtve tačke. Da shvatiš da više ne moraš to da radiš i da ne želiš i da počneš da vežbaš komplikovane duhovne tehnike, kao što je zahvalnost, opraštanje, otpuštanje. Što više vežbaš, bolje će ti ići. Kad uvedeš u svakodnevnu praksu osećanja suprotna strogosti prema sebi i ona će steći izvesnu autonomiju i automatizam i pojavljivaće se spontano, neće stalno zahtevati koncentraciju i disciplinu.
Kritičar neće otići, biće tu i posmatraće te optužujuće svojim velikim očima. Dok ne dođe na red i pitanje ko je on, odakle dolazi, šta mu treba i kako da se pobrineš i za njega na nežan način – da ga integrišeš.
Naslovna fotografija: instagram.com/mao.ge
Brankica Milošević
