Dok čekate pravo vreme i pitate se kako da počnete, možete upasti u vrtlog nesigurnosti i propustiti svaki trenutak i provesti život dvoumeći se. U redu je pratiti znakove, oni su realni i nalaze se svuda oko nas. Pratimo ih da bismo se orijentisali na životnom putu, da se ne bismo sudarali sa drugima – i sami sa sobom. Često se dešava da nešto vidimo, pročitamo, čujemo i da nas to podseti na nešto što smo zaboravili, upozori nas na nešto što nam neposredno predstoji, ili nas navede (inspiriše) na neku akciju, koje se inače ne bismo dosetili i preduzeli je na vreme. Fizički znaci su prilično korisni za uspešnu navigaciju u svetu koji nas okružuje.
View this post on Instagram
Ali, kada je u pitanju onaj unutrašnji osećaj u stomaku ili glasić u vašoj glavi, od koga očekujete da vam pokaže kako da počnete, da vas inicira, da vam pruži potvrdu i uveri vas da je došao pravi trenutak, stvari mogu postati prilično zbunjujuće. Možete imati osećaj, ali potvrda nikako ne stiže. Možete znati da treba da vodite neki težak razgovor i beskrajno čekati da se kockice slože, da se okolnosti nameste tako da vam olakšaju taj zadatak, da se stvori prilika koju prosto nećete propustiti (jer takvu priliku čekate i kada ona dođe, više nemate kud). Meseci prolaze, a vi ništa ne rešavate, jer nikako da dođete u odgovarajuću poziciju. I polako shvatate da ne vredi čekati, da vam se neće ukazati jasan znak kako da počnete ono što vam je inače neprijatno i radije biste ga izbegli. Počinjete da se pitate da li vi to sami sabotirate takvu priliku, još uvek se potajno nadajući da će se stvari nekako rešiti same od sebe i da shvatate da je odgovor DA i da ćete na kraju prosto morati da odlučite, da inicirate razgovor, da ga vodite i obavite, koliko god bili anksiozni.
Bilo bi idealno kada biste imali neku mapu koju možete da tumačite i zacrtane puteve (i alternativne pravce) koje možete da sledite, kada donosite odluke i pravite izbore koji se tiču vaše budućnosti, koje vam menjaju život i čiji su vam ishodi nepoznati. Ali istina je da vi sami ucrtavate te puteve i da se vaša mapa stalno menja, a kada biste je fizički iscrtali, bila bi puna nerazumljivih linija koje idu u krug, široko zaobilaze ciljeve i vraćaju se po već iscrtanim stazama. Takva mapa bi vam možda bila od koristi da utvrdite obrasce po kojima ponavljate iste greške, načine na koje (uvek isto) reagujete u sličnim situacijama, kada biste rešili da razmrsite čvorove u koje se redovno zaplićete.
Takođe je istina da ne postoji pravi trenutak, a možda ne postoji ni prava spremnost, ona koju očekujete da osetite i spoznate. Ponekad vam život nametne okolnosti koje nikako nisu podsticajne, koje vas pritesne i nateraju da nešto uradite i koje nikako ne biste prepoznali kao pravi trenutak i uopšte se ne osećate spremno da nešto počnite – ili završite. Ponekad, kada okolnosti prođu, kad naboj splasne i kad dođe na red odmotavanje filma i procesuiranje, shvatite da se se zapravo već dugo spremali za taj težak trenutak, iako uopšte niste bili svesni da se spremate, iako se niste pitali kako da počnete i kako da se nosite sa teškim izborima, ili situacijama bez izbora.
Pročitajte i ovo: Znaci da vam je potreban novi početak na novom mestu
Nije bilo znakova da vas upozore, niste ništa predosetili, niste bili spremni. A stvari se ipak dešavaju, ne čekajući na vas. I kad se dese, vi ste tu da ih dočakate. Srcem, glavom, leđima. Ponekad vas takva dešavanja slome na komade, ponekad se raspadnete tek kad sve prođe, ali na kraju, uvek dolazite do prihvatanja. Da ste se vi pitali, još biste se pitali i to što se dogodilo večno bi se odlagalo, ali pošto stvari u realnosti stoje upravo suprotno, onda prihvatate to što se dogodilo, a dok se događa pokušavate da funkcionišete najbolje što možete.
View this post on Instagram
Kada je pre vama izbor, na kraju ga morate doneti. Koliko god vremena uzeli za razmišljanje i analiziranje, na kraju će vreme isteći. Ako pustite da iscuri svo vreme za izbor, na kraju nećete imati izbor. Ako se pitate kako da počnete, možda uopšte ne pronađete odgovor na to pitanje. Ništa vam neće pokazati put, morate ga sami otvoriti. I kad u nekom trenutku (kad vam je dosadilo da čekate, ili vam je sinulo da se samo zavaravate čekajući i da morate uzeti stvari u svoje ruke) istupite i nađete se na nepoznatom terenu, bez zaleđine i zaštite, bez amajlije i znakova koji vam ulivaju sigurnost, stvari počnu da se dešavaju. Odjednom se svi točkići zavrte – neki poispadaju, neki se sinhronizuju, neke mogućnosti otpadnu, neke se pojave. I vi ste obuzeti aktivnošću i dešavanjima koja su se odjednom pokrenula, samo zato što ste zakoračili ka njima, što ste preuzeli inicijativu, iako vas ništa nije ohrabrivalo za to.
Pročitajte i ovo: Zašto je svaki početak težak
I ako se upravo pitate kako da počnete, kako da se pokrenete, kako da napravite prvi korak, samo uradite to. Zakoračite, krenite, uzmite telefon, okrenite broj, pitajte, zakažite razgovor. To će možda biti najteža stvar koju ste uradili, ali kad se ubrzo posle toga nađete na novom mestu, sa jasnijom perspektivom, čudićete se sebi zašto niste ranije to uradili.
Ne postoji pravo vreme, postoji samo sadašnji trenutak. Uzmite ga, iskoristite ga, iako ne osećate da ste spremni. Možda i ne morate biti spremni da biste uradili pravu stvar za sebe. Možda samo to treba da uradite.
Naslovna fotografija: instagram.com/tovaelneskog
Brankica Milošević
