Razmisli o sebi kao o drugoj osobi, o nekome ko ti je prijatelj, kome želiš sve najbolje, kome si uvek spremna da priskočiš u pomoć, kome veruješ i koga voliš. Zašto voliš svoje prijatelje? Zato što su takvi kakvi su, zato što si povezana sa njima duboko, poznaješ ih dobro, znaš njihove slabe tačke i mane, znaš njihove jake strane i to prijateljstvo se ne održava na kritikovanju slabosti i traženju razloga da prihvataš i voliš prijatelja – prosto te veze traju i istrajavaju i sa godinama su sve jače i stabilnije i ne možeš da zamisliš život bez prijatelja, bliskih osoba koji ga oplemenjuju svojim prisustvom.
Kako tretiraš svoje prijatelje? Sigurno ne tako strogo i nemilosrdno kao što često tretiraš sebe. Zamisli da svojim prijateljima zameraš ono što zameraš sebi, da ih kritikuješ i govoriš im kako su krivi, nesposobni, nesamostalni, da treba da se stide sebe i da nisu dovoljno dobri.
Ne možeš to ni da zamisliš, zar ne?
I naravno, shvataš kuda vodi ova priča. Ali to nije nikakav trik, to je način da stekneš uvid u to kako se ponašaš prema osobama koje su ti važne i logički zaključiš da treba i sebe isto da tretiraš, jer si sama sebi važna. Ne čine te drugi onim što jesi i ne mogu ti drugi uliti samopoštovanje i samopouzdanje, ta moć je potpuno u tvojim rukama.
Toliko je lako usmeriti tu moć na druge, na ljude koje ceniš i voliš, prirodno je.
Trebalo bi da je jednako lako i prirodno upotrebiti tu moć i na sebi, ali iz nekog razloga nije.
Razlozi leže u kulturi i vaspitanju, ali na kraju krajeva nisu ni važni. Nisu te naučili da vrediš i da treba prema sebi da budeš dobra, ljubazna, nežna, velikodušna i puna ljubavi, kao što si prema drugima. Nisu ni mogli da te nauče nečemu što ni sami ne znaju. Boreći se sa ovim neznanjem, između potrebe da se bolje osećaju u svojoj koži i potrebe da budu prihvaćeni i voljeni, ljudi podležu sebičnosti, jer ne znaju kako na konstruktivan način da se okrenu sebi. Iza sebičnosti se nalazi osećanje ugroženosti i straha, a ta osećanja nemaju veze sa ljubavlju prema sebi.
