Mlada ili odrasla osoba ume da kaže kako se oseća i da pokaže svoje neraspoloženje i naboj pod kojim se nalazi, pa je lakše shvatiti da treba biti obazriv i pronaći nenametljiv način da joj se ponudi pomoć. Ali depresivno i teskobno raspoloženje se mogu javiti čak i kod dece koja još ne idu u školu, a njihovo stanje se odlikuje pre svega poremećenim ritmom spavanja i hranjenja, nervozom i plačem, kao i vrlo verovatnom regresijom u ranije razvojne faze, naročito kada se radi o obavljanju fizioloških potreba. Depresivno raspoložena deca će odbijati da se druže sa drugom decom, neće želeti da učestvuju ni u kakvim novim aktivnostima, biće vidno tužna i umorna i često veoma ljutita i “histerična”. Manje dete ne ume da kaže šta ga muči, a starije često ne želi roditeljima da poveri svoje strahove i tugu, pa je potrebno uvesti u detetov život neutralnu, treću osobu – to je ponekad odrasla osoba od poverenja (tetka, baka, mamina prijateljica), a ponekad je neophodno obratiti se psihologu.
Ako prepoznaješ kod sebe, ili svojih bližnjih, depresivne simptome, ili oni sami govore da su depresivni, pre svega shvati ozbiljno da onaj ko se oseća nesrećno, jeste nesrećan. Njegova osećanja su realnost u kojoj živi i niko ne može da se pomakne odatle samo zato što drugi misle da u njegovom životu ima mnogo više razloga za sreću i zadovoljstvo, nego za nesreću i depresiju. Ukoliko depresivna epizoda, odnosno, depresivno raspoloženje nikako ne prolaze, odnosno, ako osoba nema kapacieta da se izbori i povrati ravnotežu, potrebna joj je stručna pomoć. Ako si ti ta osoba, ne oklevaj da se obratiš psihijatru i da pronađeš dobrog terapeuta.
Brankica Milošević
