Svačija prošlost je puna duhova – greške koje pravimo, rane koje nisu zacelile, ljudi koje smo izgubili, krivica koja nas proganja… Pretežak je to teret, da bi se nosio kroz život, a opet, stalno to radimo. Guramo teret prošlosti pred sobom, a život ide uzbrdo – radimo Sizifov posao, predviđen da nikada ne bude urađen do kraja.
Najviše što uspevamo, jeste da teret prošlost uredno spakujemo u koferčinu, koju svuda vucaramo sa sobom, pa barem ne izgledamo kao ludaci, koji guraju kamenčinu uzbrdo. Nego vučemo kofer I glumimo da smo svetski putnici. Ali, samo sebe uspevamo da zavaramo.
Teret prošlosti kvari svaki sadašnji trenutak, u kome uspemo da udahnemo i da se obradujemo životu. Čim se raskomotimo u sadašnjosti, prtljag počne da traži pažnju i da nas ometa.
Uživate u romantičnom trenutku, sunce na zalasku, blistave kapi kiše u vetru, miris šume, borova, mora, oblutak, pero, školjka – čudesni darovi prirode, koje srećete na svom putu, ili ih delite sa nekim posebnim. Ali, to nije prvi put, taj romantični trenutak će vas podsetiti na neke prethodne, ljubav prema drugoj osobi upoređivaćete sa ljubavlju prema nekome od ranije, osećanja će tražiti validaciju – da li je ovo bolje nego pre? Ili je samo bleda kopija? Pokušavajući da uverite sebe da je bolje nego pre, nastavljate da upoređujete – koferčina prošlosti je otvorena i iz nje kulja, a vi ne primećujete da ste već izgubili sadašnji trenutak, prebirajući po dronjcima prošlosti.
I koliko god prebirali, nikad ništa ne bacite, jer tako je teško baciti stvari koje su nekad bile nove, lepe, uzbudljive, sa kojima ste se dobro osećali, makar kratko. Kao i one koje ste pokupili a da uopšte niste ni hteli, jer nešto nekome dugujete i sad morate da ih nosite sa sobom, makar ih nikad ne nosili na sebi, jer osećate obavezu. Čak i lepe uspomene u nekom trenutku pretvore se u kamenje u koferu, koje povremeno treba vratiti u reku. A i kofer treba da bacite, iako vam daje imidž svetskog putnika.
