Zašto je tako teško ukapirati nešto toliko prosto?
Zato što um voli da komplikuje. Tvoju inteligenciju vređaju proste istine. Misliš da treba da tražiš prosvetljenje (a to je nešto bogznašta, što ne možeš da zamisliš, ali mora da je mnogo veliko i kompleksno i moćno i duboko i da moraš silno da se trudiš da ga osvojiš i zaslužiš) i ne očekuješ da su moćni uvidi topla voda na slavini.
Istine su uvredljivo proste. I pri tom imaju ubodnu moć. Prvo ti izvrnu mozak naopačke (glupa si), onda te ubodu u srce (umrećeš) i onda stoje i gledaju te podignutih obrvica, čekajući da počneš da se smeješ sebi.
Kad ti to pođe za rukom, da se smeješ sebi, svojoj aroganciji, svojoj sentimentalnosti, svojim očekivanjima, svojim baba rogama i jednorozima, znači da si pustila.
Pustiti je isto što i prihvatiti. To je tako. Dobro. Ćao. Samo što su stvari koje treba da prihvatiš ponekad užasne, nakazne, sramne, bolne na svaki način. I dalje će biti takve, kad ih prihvatiš i pustiš, samo više neće imati moć da ti zamagljuju um, sapinju dušu i truju srce.
Strašne stvari neće postati drugačije, ali tvoja perspektiva hoće, način na koji ih vidiš izdaleka i sa visine, menja njihovu veličinu i uticaj. Prihvati – prirglri i oseti. Pusti – uzdigni se i poleti. I gledaj sve odozgo.
Naslovna fotografija: instagram.com/velvetdynasty
Aleksina Đorđević
