Uvek kada se potegne priča o muškarcima, sa drugaricama pretresamo iste teme. Čovek bi rekao da ćemo posle toliko priče naći odgovore na pitanja “gde sam pogrešila” i “zašto mi se ponovo ista stvar dogodila”. Ali možda je tu i najveći problem, jer konstantno pretresamo iste teme, a ista pitanja ostaju bez odgovora. To je zato što nam je lakše da mlatimo praznu slamu, nego da pretresemo ono što će nam zaista dati rešenje – naše srce i naša glava. Ako to uradimo, možda ćemo i same da shvatimo ono za što će nam trebati zid i glava koju ćemo da razbijemo, da bismo došli do nekog zaključka, a to je sledeće: ne zaljubimo se baš svaki put. Nekad se istripujemo, nekad nam je dosadno, a nekad je on toliko dobar u krevetu.
Suma Sumarum je da u dvadesetim i tridesetim već polako moramo da budemo realne, a ono što nam realnost donosi je da se ne zaljubimo se baš svaki put u pogrešnog muškarca. Nekad smo mi pogrešni, a nekad je pravo vreme za pogrešnu ljubav.
I onda se dešava da mi u stvari samo odlepimo za nekim muškarcem jer predstavlja sve ono što bismo mi u ovom trenutku htele da imamo pored sebe. Ljubav zamenjujemo strašću, a seks pomešamo sa intimom. Dopadne nam se neko samo jer je “dobar na papiru”. Tek kad se udaljimo od situacije u kojoj smo, zapitamo se ma šta će mi taj papir uopšte, ali do tad smo opčinjene njegovim uspehom, odnosom sa sestričinom, kolima, stavom… Iako ponekad važi ono pravilo da dobar na papiru uglavnom nije dobar u krevetu jer misli da ne mora da bude – lik te ili radi ili te ne radi. A sve smo imale onaj period u životu kad nemamo ništa drugo pametnije nego da se viđamo sa likom koji nas ne radi jer nije lako nemati nikog da ti poželi dobro jutro i laku noć.
