“Prsten” situacija
“Voliš prstenje?”, pita vas. Već vidite sebe kako vas prosi i zelenite od muke. Bolje je sprečiti nego lečiti, odzvanja vam u glavi. “Da, muž mi ga je kupio!”, kao iz topa ćete. A onda on zeleni od muke. “Ti si udata?”, pita vas. “Za bodi-bildera”, odgovarate uz širok osmeh.
Volim svoju sekiru
Nabavite sekiru (ako je nemate), pištolje i puške (u kineskim buticima ćete pronaći gomilu igračaka koje liče na prave), i zajedno sa kuhinjskim noževima i satarama, okačite ih po kući. Ako vas pitaju zašto držite, za ime Boga, toliko oružja u kući, vi jednostavno odgovorite da imate mnogo neprijatelja. Jedno su horor filmovi, a sasvim drugo je stvarnost – da li će biti dovoljno hrabri i odvažni da nastave vezu sa cicom-opasnicom?
Izbor dovitljivih načina da se otarasite “pogrešnog” je stvarno beskrajan, pustite mašti na volju, i uverićete se u to. Lepo je biti domišljat, drugačiji, detinjast. Ali život nije uvek igra. Ili jeste?
Jedno je sigurno: najbolje rešenje je razgovor. Istina može da boli, ali bar nije laž. Kada pogrešimo, lako je okrenuti problem na šalu, ali zastati, suočiti se sa problemom, uhvatiti ga za rogove i otvoreno porazgovarati o temi, jeste odlika zrelosti i dokaz prave čovečnosti.
“Ah, šta da radim?”, vaše pitanje od ranije.
Porazgovarajte sa njim i budite iskreni. Ali ne brutalni. Lepe reči imaju moć da svaku istinu učine manje bolnom. “Ljudi se razumeju pričajući”, kaže replika jedne serije. Ja joj verujem. A vi?
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown”.
