Trebalo bi da se rađamo spremni za ljubav i da nam se ona dešava prirodno i spontano, jer to spada u paket životnog iskustva, koji nam sleduje. Ali mi ponekad odbijamo da primimo taj paket, ili je adresa pogrešna, pa isporuka nikako ne stiže u kompletu, i onda mislimo da nismo dobri i zaslužni i da nećemo ni dobiti to što želimo – kao deca u filmovima čije čarape Deda Mraz napuni komadima uglja, umesto slatkišima, jer nisu bila dobra. I tako uzdišemo uvređeni i povređeni, verujući da ljubav treba da zaslužimo i osećajući se bespomoćno, jer ne znamo kako, a lepe stvari koje nam se ipak dese, nekako se pretvore u svoju suprotnost i dokažu nam da smo bili u pravu kad nismo verovali da je to za nas.
Svaki problem na koji naiđemo u vezi, govori nam da smo mi pogrešni, da nešto radimo pogrešno, sumnjaćemo da nas partner ne voli ili da nas iskorišćava, vezaćemo se za toksične partnere, koji ostaju sa nama uprkos našim slabostima i manama (nabijajući nam ih na nos i ubeđujući nas kako treba da budemo zahvalni što nas neko uopšte hoće) i nastavićemo da uzdišemo, uvređeni i povređeni, jer osećamo da se dešava nešto pogrešno, da zaobilazimo ljubav u velikom luku (ili ona zaobilazi nas) i počećemo da mislimo da možda i ne postoji tako nešto, kao što je sreća u ljubavi, osećanje ispunjenosti, zajedništvo, nežnost, mir i stabilnost u vezi…
Ali mi nismo bespomoćni, iako smo odrasli gradeći pogrešna uverenja, iako nas niko nije podučavao ljubavi i nije nas spremao za ljubav, možemo da pronađemo pravu vezu sa ljubavlju kroz sopstveno srce, kroz svoje biće, kroz građenje ljubavnog odnosa prema sebi.
Ako se dobro osećamo u sopstvenom društvu, ako dajemo sebi nežnost i razumevanje, privući ćemo u svoj život osobu koja se razvija na sličan način i koja takođe želi pravi odnos, bez zavisnosti i drame, koja traži iceljujuću ljubav i podršku drugog bića. Odnos koji nije ispunjavanje naše crne rupe, zadovoljavanje vučije gladi, partnera koga doživljavamo kao posebnu, celovitu ličnost, a ne kao nekog ko treba da se uklopi u naš model partnerstva i da popuni naše emotivne praznine. Kad ne tražimo utešitelja ili nekog na koga ćemo sručiti sav svoj emotivni teret, bol, razočaranost, očekivanja, potrebu da dajemo i da se o nekome brinemo, imamo šanse da prepoznamo osobu, da vidimo drugog onakvog kakav jeste i da ostvarimo odnos prihvatanja i razumevanja.
