Nije to baš pitanje kako – jer kad nekog voliš, nađeš način da mu to i pokažeš i da nekako sa tim izađeš na kraj. Više je pitanje toga kakve veštine razviješ pored nekog ko pati od hroničnog brejnstorminga (sa brojnim aspektima svoje ličnosti u sopstvenoj glavi) ali istovremeno pati i od morske bolesti – em non-stop razbija glavu, em mu je stalno muka u stomaku. Preterano analiziranje i razmišljanje je na ivici dijagnoze – nije baš neuroza, nije baš šizofrenija, nije baš anksioznost, ali tu je negde, komunicira sa svim stranputicama kojima um može da odvede.
I kad voliš osobu koja stalno tripuje i stalno pokušava da se preispita i da uvidi do koje mere tripuje, a šta je možda realno (jer zna da verovatno tripuje, zna da je sklona preteranom analiziranju i zna da joj je mozak poput neukroćenog konja, koji jurca nezauzdan i neosedlan, zbacujući jahača svaki put kad pokuša da ga uzjaše) to zahteva da se nosiš sa njenom skoro dijagnozom, bolje i lakše nego što se ta osoba sama nosi. A ponekad ti dođe da se odneseš u tri lepe, a takođe i da tamo pošalješ opterećenog analizatora, praćenog tvojim najlepšim željama da se ponovo rodi malouman.
Zaista, um je takva smetnja i takvo opterećenje, kad ne možeš da ga zaustaviš, kad ne možeš da ga skloniš s puta i kad ti zaklanja vidik, jer su potrebni drugi instrumenti spoznaje i doživljavanja, koje um neprekidno blokira, nadglasava i sputava. “Overtinkeri” su redovno vrlo pametne osobe, ali ta pamet ima veoma retardirajuće dejstvo – ona uzima svu energiju, sav emotivni potencijal, sve duhovne težnje i nastoji da ih dosegne umom – pogrešnim instrumentom – stvarajući užasan pritisak i frustraciju.
