Petak, 14. 07
Poruke nema. Poziv ni na vidiku. Ok. Ako sam nešto mrzela to su igrice.
Nedelja, 16.07.
Ptičice pevaju u rancu na plaži. Toliko sam utonula u kantarionovo ulje da me ne zanima ko cvrkuće u rancu. Ako je hitno cvrkutaće ponovo. Mama je sigurno. Nekoliko minuta, pa evo je poruka. Piše, kratko i jasno: “Prijalo mi je da te gledam, pa bih opet.”
A tako sam se bezbrižno sunčala, sve dok…
Ne znam šta da odgovorim, leptirić izviruje. Ostavljam telefon i odlazim u vodu. I šta hoće sad, posle mesec dana?
Subota, znam da je septembar
Gleda me u oči i ubrzano trepće. Nervozno trlja ruku o ruku, glumeći smirenost. Uzima telefon, pa ga opet spušta na sto. Nervozno posmatra ljude oko sebe i priča nešto da bi izgledalo kao da je svoj – tu na tom mestu gde stojimo. Zove konobara i ljubazno zahteva da časti piće. Sve vreme luta za mojim pogledom. Ne učestvuje u komentarisanju zgodne devojke koja upravo prolazi pored našeg stola. Nijedan pokret koji govori da se upravo suzdržava da je ne pogleda. Pravi se da je smiren. Telefonira, osmehuje mi se, i očima samo meni izvinjava što je morao da se javi baš sad. Sladak je.
