Htela, ne htela, paralelno sa svojim osećanjima, stalno si svesna toga da to dragoceno što imaš, moraš da kriješ od svih i da čuvaš u tajnosti, jer ćeš završiti u blatu, na krstu, na lomači. I ne možeš da se ne osećaš krivom i da se ne ljutiš zbog toga. Zašto si ti kriva? Što ti se desila ljubav? Ti nisi birala, tvoje srce je odabrano i nemaš kud. I nisi ti nikome ništa ukrala, ti si sa onim koga voliš i osim toga, to je njegov izbor, čovek ne pripada nikome i ne može se ukrasti. Nije on ničije vlasništvo. Ni tvoje. Svako je slobodan da bira. A da li njegova žena ima taj izbor? Kako, kad ona ne zna za tebe? Zašto joj je kaže? Zato što bi tada morao zaista da napravi izbor. Ali on ne može da je povredi, ona je majka njegove dece, oni su se uzeli mladi, voleli su se, toliko toga je među njima, ona se žrtvovala zbog njega, on ne može da joj oduzme ono na šta ima pravo, ne može da rastura porodicu…
Kako je od priče da su pred razvodom došlo do toga da ne može da je povredi? Ne pitaš se, jer ne stižeš do tog pitanja, pošto si obuzeta sopstvenim osećanjima, koja su te zgrabila za kosu i vitlaju te u krug. I ti se žrtvuješ zbog svoje ljubavi, spremna si da se kriješ i da budeš druga, ljubavnica, švalerka, da ga čekaš i da budeš spremna uvek kad te pozove da kreneš, kao i da budeš spremna da će te pozvati samo zato da ti kaže da ne možete da se vidite, jer dete ima temperaturu, ili je njena majka u bolnici, ili tako nešto zbog čega ne može da istupi iz braka i da bude tvoj.
