Priča počinje jedne sanjive noći, a društvo nam prave čaša toplog mleka na srebrnom poslužavniku sa šustiklom, noćni povetarac i krevet sa baldahinom. Dve čupave glave ušuškane ispod svilenog jorgana koji je mirisao na lavandu, nekad su je stavljali u plakare zbog mirisa i moljaca, i jedna, na stolici za ljuljanje, seda, sa naočarima na vrh nosa, knjigom u krilu i baršunastim glasom.
– Zvala se Ana – seda glava je rekla, a dve su trepnule u znak odobravanja, jer su znale da sledi priča koja im je bila jedna od najdražih.
Spretne ruke pripovedača su nanovo plele lice i naličje toliko puta ispričane, ali opet interesantne sage o ljubavi, koja nam nikada nije dosadila. Prostor naše sobe je počeo da nestaje i da ustupa svoje mesto paralelnom Univerzumu koji je prošaran bojama te večeri kao i uvek obećavao.
Varošica u severnom Banatu, posle Drugog svetskog rata, velika tek toliko da se zove imenom varoši i mala tek toliko da se svi znaju. Dve nevine duše, uhvaćene u vrtlog uzvraćene ali naizgled zabranjene ljubavi obujmljene onim nepodnošljivim jadom iščekivanja. Jakov i Ana.
Tu je i pijaca koja se budi u izmaglici snova, kao one zabačene uličice u horor filmovima sa dimom koji izlazi iz šahtova i svetlošću koja se neprimetno prelama preko limenih tezgi. Ta svetlost nas zaslepljuje na trenutak, trljamo oči, da bismo videli i ostatak scenografije. Desno su prodavci povrća i voća koji sanjivo iznose robu na štandove, a sa leve strane ribolovci koji su odavno budni i uređuju svoje tezge. Magla se lagano povlači i tek po koje dovikivanje Rade koja prodaje kupine i slatko od šumskih jagoda i Milana oštrača noževa, nagoveštava veseli početak dana; ni traga onom hororu s početka. Raznorazni svet dolazi i prolazi, zato što je put koji prolazi kroz pijacu bio i najkraća staza do Crkve. Ne i najkraći put do tog mira koji im je falio, a po koji su išli. Muškarci u teget odelima, uštirkanih košulja i sa šeširima za koje su samo najhrabriji zadenuli pero lastavice, najegzotičnije vojvođanske ptice, u stvari posebne samo po tome što je bila u skoro svakoj pesmi. Žene u poluelegantnim odelima, sa ‘ladnim trajnama i devojke u belim soknama, suknjama na falte i pažljivo upletenim kosama. Jedna grupica privlači pažnju, sredovečna žena, obučena u crno, koja deluje nekako umorno, devojka pored nje, obučena isto kao i ostale, plavih pletenica i velikih očiju i još jedna, bucmastija, tik uz nju koja veselo ćaska sa prodavcima i drži prvu devojku za ruku. I jedan prodavac brašna, koji u belom kombinezonu prebacuje brašno u čančiće i kome ispada džak na kaldrmu kad ugleda devojku plave kose; otac koji viče na njega i oblak brašna koji na trenutak skriva njegov pogled upućen devojci sa pletenicama.
– Opet je tu, pogledaj kako te gleda – Grozda je vukla Anu za košulju dok je ova crvenela.
– Nemoj Gogo, tetka će videti – Ana je pokušavala da smiri svoju ozarenu drugaricu koju je znala od detinjstva i volela kao rođenu sestru. Stara dama se pravila da ih ne primećuje.
– Nekad ćeš morati s njom da se suočiš, a mislim da preteruješ, nisi je ni pitala – ozbiljno je rekla Grozda.
Ana je slegla ramenima. Živela je sa tetkom od desete godine. Sada je imala 20, već joj je uveliko bilo vreme za udaju i bilo je udvarača, ali nijedan nije bio kao Jakov. Nije smela teti da kaže za njega, znala je da pripadaju različitim društvenim slojevima, a mislila je da je nabolji način da se oduži toj pobožnoj i pravičnoj ženi tako što će se udati za nekoga ko će teti, bar je ona tako mislila, biti po ukusu. Jakov je bio mlinarev sin i harmonikaš… Sanjar… U ono vreme koje nisu samo karakterisale uštirkane kragne već i kruti ljudski odnosi prožeti moralom (lažnim, ali ne mari, onda je bilo važno ostaviti utisak) bio je sve ono što je bilo nedozvoljeno. Kosa mu je bila predugačka i upadala mu je u bademaste oči i u Crkvu je odlazio bez šešira. Voleo je filmove u kojima je glumio Keri Grant i sanjao je o tome da peva na sav glas negde na Francuskoj rivijeri. Činio je da Ana sanjari. Ponekad je zamišljala kako kao Odri Hepbern odlazi u Rim i kako sa njim, Jakovom, jede sladoled od čokolade na čuvenim Španskim stepenicama.
Nekada se o ovome sanjalo
Dugo je mislila kako će se odupreti tim ludim emocijama koje je probudio u njoj i ostati racionalna. Ali u poslednje vreme čak i misao o tome nije bila moguća. Već šest meseci joj je slao pisma… Stihovi ljubavi utisnuti u hartiju, utiskivali su se u njeno biće poput žiga i mamurluk koji je osećala njihovim čitanjem bojio je sumorne dane u toj gradskoj kući opremljenoj po poslednjoj modi u kojoj su obitavale dve žene, jedna starija, više duhom nego godinama, umotana u crninu i dostojanstvo, a druga mlada, umotana u snove i želju… Stihove je čitala i vraćala ih tamo gde ih je i našla, u strahu da tetka ne otkrije tu nemu prepisku zbog koje se noćima budila u njoj nepoznatom bunilu… Onda je postalo još teže. Ostavljao joj je ruže na prozoru. Svake večeri je čekala da sat otkuca ponoć i da čuje šuštanje i vidi ruku koja ostavlja cvet na simsu njenog prozora među petunijama. Uvek skriveno, tako da je ne ugrozi a u nadi da će mu ona dati neki znak, znak da je svesna njegovog prisustva. Zaustavljala je disanje, da ne pokvari trenutak. Jutrom je brzo otvarala prozor pre nego što se tetka pojavi i ružu, tek napupelu, vlažnu od prve jutarnje rose, sklanjala i presovala, baš tamo između drugog i trećeg pasusa na 232. strani gde Edi prvi put ljubi Ketrin, tajno i detinje, u smiraj dana.
Odgovoriće mu. Još danas. Niko nije znao da je pismo čuvala u nedrima, tog dana kada je Jakovu džak brašna ispao iz ruke. Sa Grozdom je kovala plan danima. Grozda će posle Liturgije otrčati do tezge za kojom je Jakov radio i dostaviti mu reči koje je Ana šest meseci izgovarala samo u sebi, tiho, da niko ne čuje, poput kakve molitve. Pismo je zapečatila poljupcem od crvenog karmina; Grozda je karmin pozajmila od Milijane, lokalke lakog morala koja se klela u ljubav i stalno govorila kako očekuje svog Kapetana koji je obećao da će se vratiti po nju i da zato uvek navija za ljubav, u nadi da će se neka dobra duša smilovati i doneti joj ljubavne reči upućene samo njoj, one koje će joj biti spas. Tako je i bilo. Grozda je izletela sa Liturgije, izgovarajući se dogovorom koji ima sa profesorkom klavira, odletela do pijace i Jakovljeve tezge i zbunjeno ga kritikovala pred ocem zbog brašna koje im je navodno prošli put dostavio, lošeg kvaliteta, tako da je njegov otac počeo da se izvinjava, još jednom objašnjavajući da mora da je u pitanju neka greška, jer niko se dosad nije žalio. Starac je krenuo put mlina po novu turu za Grozdinu porodicu, usput nakrivio belu kapicu i gestikulirajući napustio tezgu.
– Uzmi ovo – Grozda je žurno izvadila beli koverat u kome je bilo Anino pismo i gurnula ga je brzo Jakovu u ruke. – Kad krenu iz Crkve, ne smeš ničim pokazati interesovanje, tetka je već počela da sumnja – šaputala je Grozda i nestala u vidu lastinog repa ostavljajući Jakova zbunjenog i u neverici.
Shvatio je da pola pijace gleda u njega i žurno je prokomentarisao:
– Ova današnja gospoda, hvale se novcima, a onda kad izmiruju obaveze, ne moš’ im prići, kao da su najgori siromasi – mahao je belom kovertom, na šta su svi klimnuli glavama i vratili se svom poslu.
Znao je da ne sme da čita pismo dok je okružen sa toliko ljudi. Sklonio ga je u džep košulje i tokom celog dana ga je to žarilo, kao da je bio obeležen, baš tu. Sreća pa je Ana sa tetkom tog dana imala zakazano kod krojačice te su njih dve drugim putem otišle kući. Ko zna da li bi Jakov izdržao da joj se ne obrati nakon što je dobio njeno pismo. Laknulo mu je.
Srce mu je ludački tuklo, a dan se kao za inat protezao poput džangrizavog starca koji natenane prelazi ulicu. Grešio je, vraćao kusur kako ne valja, jednoj ženi je umesto belog sipao kukuruzno brašno za pitu od višanja koju je ona demonstrativno donela ispred njegove porodične kuće i bacila na travnjak. Šandor, mačak, uživao je u poslastici, njemu nije smetala ta zamena.
Došlo je i veče. Ušao je u kuću, nečujno, jer je samo želeo da otrči do svoje sobe i pročita Anine reči, kakve god da su, njene su, to mu je bilo dovoljno. Roditelji su zaspali, a sveća skoro dogorela. Tresle su mu se ruke. Nije mogao ni da sedne. Savio se nad radnim stolom i jedva razaznavao reči. Šestomesečnoj agoniji je došao kraj. Čvrsto je stezao koverat, bojeći se da će on iščeznuti i da je sve bilo samo plod njegove mašte.
Reči su se nizale, kako na papiru tako i u njegovim mislima i zauvek ostajale tu. “Sanjam Vas i bojim se da je ovo nemoguće koliko je nemoguće i da se odreknem života… Ne mogu da ne živim, a ne mogu ni bez Vas…”, pisala je. Nakon što je stoti put pročitao iste pasuse, obuzelo ga je neko ludilo. Dane je provodio u grozničavom raspoloženju zauvek promenjen Aninom izjavom ljubavi. Noći su bile rezervisane za kafanu gde je špricerom i po kojom dunjom pokušavao da razbistri misli, ali uzalud… Sedeo je u ćošku za stolom prekrivenim kariranim stoljnjakom, na kome su bila dva tvrdo barena jajeta, čokanj, karafindl i limena piksla. Ponekad bi mu se neko pridružio, verovatno samo da popije malo špricera koji je već ciknuo i zauzvrat čuje još jednom redak iz čuvenog pisma u kome je ona njega oslovljavala sa “Mili moj …“ Gosti kafane su posmatrali kako momak u beloj košulji, zavijenih rukava, razbarušene kose, raskopčan i zavaljen u drvenu stolicu ljubi parče hartije, tamo dole, desno, gde je poljubac obitavao. Grozničavo joj je pisao stihove a svuda oko njega je bila zgužvana hartija. Jednog od tih dana kada je već bilo vreme fajronta, konobar Miša, koji ga je danima posmatrao, je prišao.
– Da li te voli? – upitao je Jakova. Ovaj se okrenuo prema njemu kao da prvi put posle sedam dana postaje svestan onoga što mu je Ana poslala. Protrljao je čelo, užurbano i pogledao Mišu suznih očiju.
– Voli me, koliko i ja nju – nasmejao se skoro pa tužno.
– Pa šta čekaš druže? Idi po nju… Neće te doživotno čekati, pusti svet, on će trabunjati svakako. Da se čaršija razume u nešto ona bi prvo svoje odnose uredila – Miša mu je položio ruku na rame i tada se naš junak osetio kao da mu je teško breme poneo neko drugi.
Zakopčao je košulju, stavio šešir na glavu i mahnuo Miši dok je izlazio iz kafane.
– Eto, ispratismo još jednog – Miša je rekao gazdi dok je ovaj razblaživao belo vino vodom, iza šanka.
– Znaš da ovo nije dobro za promet, ako mi svakog tako vratiš na “pravi put“ do Đurđevdana ćemo bankrotirati – gazda ga je gledao ispod oka.
– Ne brini Gazda, ide zima i Božić… Biće posla za nas – Miša je skidao je kecelju i crnu leptir mašnu dok mu je ovaj palio cigaretu.
Ana je tih dana bila u istom bunilu kao i Jakov. Nakon što mu je poslala pismo nije ga više nigde viđala iako je pod raznim izgovorima više puta dnevno odlazila na pijacu u nadi da će ga sresti i iz njegovog pogleda „pročitati“ nešto, bilo šta. Već je bilo sramota, imala je dvonedeljnu zalihu karamela, dve tegle ajvara i ćeten alve za ceo mesec. Nije bilo ni cveća, već sedam dana. Samo prigušena pesma iz kafane na ćošku. Možda se uplašio zbog emocija koje mu je poverila? Uffff, bila je ljuta, zaronila je glavu u jastuk i osetila se izneverenom i tužnom. Tiho je jecala, tako da je niko ne čuje. Prošlo je neko vreme i taman kad je naišao onaj prvi san začulo se šuštanje u dvorištu, blizu njenog prozora. Prvi put, nakon što je Jakov počeo da joj dolazi se okuražila i pojavila polusakrivena iza čipkanih firangi. Videla ga je, kako se tetura. Nazrevši njenu siluetu, brzo je skinuo šešir sa glave i pokušao da svoje vidno alkoholisano stanje nekako prikrije.
– Jakove! Otkud Vi u ovo gluvo doba? – Ana je pokušala da zvuči normalno, kao da nije pre par minuta plakala za njim i nad svojom naizgled tužnom sudbinom.
– Ana… – stiskao je obod šešira. – Moja lepa Ana – rekao je malo glasnije.
– Nemojte vikati, probudićete mi ukućane, teta će me grditi – gužvala je zavesu kao da joj je ona bila jedini oslonac u tom trenutku dok su joj kolena klecala.
Zagledao se u njene oči koje su bile crvene od plača.
–Vi ste plakali? – pitao je u neverici.
– Nije to ništa – odvratila je naizgled nezainteresovano.
– Ana, da li sam ja uzrok Vaše tuge – približio se i nastvio šapatom. – Molim Vas kažite mi, jer potrebna je samo jedna Vaša reč… – zaustavio se, bojeći se da ne pređe granicu, koja već odavno među njima nije postojala.
– Niste, samo… niste mi odgovorili na pismo – zatreptala je i bila pomalo nesigurna.
U Jakovu se u tom trenutku sve slomilo i počelo da gradi u jednom novom ruhu, noć više nije bila tako mračna, a ljubav nije bila tako teška. Ona ga voli, njega, mlinarevog sina, gospođica iz varoši, stalo joj je do njegovog odgovora. Sad je bio pravi trenutak da obelodani svoja osećanja, ovako, javno, njoj koju sanja. Uozbiljio se i nakašljao.
– Ana, prihvatite reči ovog čoveka koji ponizno stoji pred Vama i kao biće na samrti ima samo jednu želju, a to je da Vi budete vazduh koji dišem. Bez Vas više ne mogu zamisliti nijedan trenutak ovog mog prostog života koji kao da nije imao smisao dok se niste pojavili – zastao je da vidi njenu reakciju, a ona se blago nasmešila.
Onda je nastavio.
– Moje noći su ispunjene stalnom čežnjom i maštam o tome kako ću Vas grliti sve dok nas prvo jutarnje Sunce ne probudi… – zarumenela se na te njegove reči.
– Tražim dozvolu da Vas volim onako kako nikog do sad nisam voleo, celim svojim bićem, onako kako najbolje znam, a ako Vam to ne bude odgovaralo, voleću Vas, celivati i obožavati onako kako Vi to zahtevate od mene – prišao je skroz do prozora i pružio joj ruku.
Ona je svoju šaku spustila u njegovu i on je poljubio svaki deo njenog dlana, moleći se da se taj trenutak nikada ne završi. Sklopila je oči i udahnula, kao da pre toga nije disala danima.
– Ako brinete kako ćemo živeti… Nemojte. Imam ušteđevinu, otac mi je prepisao mlin, a ja ću uraditi sve što je u mojoj moći, sa svojih deset prstiju, da Vam obezbedim dostojanstven život. Ako me odbijete, moja tužna duša nema svrhu; nema života bez Vas. Znam da i Vi osećate isto, pismo sam pročitao stotine puta i proživeo svaku reč tog mastila utisnutog tako jako u moje biće da mi se ponekad čini da čujem Vaš glas i kada niste tu, onako, umilno, kao da haluciniram. Znam da nas deli mnogo toga, ali potrebna je samo jedna Vaša reč i sve ćemo prebroditi – gledao je pravo u oči i čekao odgovor kao osuđenik kaznu.
Ana je u tom trenutku znala da je njena sudbina zapečaćena i da će zauvek pripadati tom jednostavnom muškarcu koji joj je na milion načina predstavio ljubav, bez da je dodirne. Tu je bila tetka i čaršijske priče, ali ne mari, dovoljno se vole da sve prevaziđu. Ako je potrebno, otići će sa njim, pobeći kao kakva nepristojna žena, ali ako je to bila cena koju je morala da plati da bi doživotno uživala u njegovim slatkim rečima, žrtvovaće se. Obrisala je suze, čvršće stegla njegovu ruku i rekla:
– Obećajte mi da ćete me uvek ovako voleti i Vaša sam – bila je ozbiljna.
– Zauvek Ana. Obećavam – nasmejao se kao dete.
Dvoje ljubavnika su još neko vreme ostali tako, sa rukom u ruci i pogledima kojima su prožimali jedno drugo. Ulični svirač se vraćao iz “Đoletove kafane” koja je bila tu, na samom ćošku Anine ulice i nije znao da li halucinira ili zaista vidi devojku na prozoru u beloj spavaćici sa krpicama na glavi i mladića u pantalonama na tregere kako nemo šapuću jedno drugom nešto samo njima znano i važno. Protres’o je glavom i obećao sebi da od sutra prestaje da pije. I Milijana ih je videla, jecala je na pragu svoje kuće i držala požutelu fotografiju svog Kapetana. Konobar Miša je prolazio u tom trenutku i pružio joj maramicu. Pozvala ga je unutra.
I jedna žena je stajala pored odškrinutih vrata brataničine sobe, sa čipkanom maramicom na grudima i sa suzama u očima. Kasnije je otišla do svoje sobe, izvadila kovčežić iz sekretara u ćošku, otvorila i po milioniti put pogledala fotografiju vojnika koji je učinio srećnom onako kako nikada nije mislila da će biti. Pozadi je bila posveta, “Jeleni s ljubavlju. Zauvek tvoj Danilo.“ Sremski front, 27. Septembar, 1944. godina. Vratila je fotografiju u kovčežić i otišla do Anine sobe. Jakov je otišao, a ona je već bila u krevetu I srce joj je tako ludački tuklo da je mislila da nikada više neće zaspati od ljubavi koja joj je ispunila čitavo biće i uopšte nije žalila zbog toga, želela je da proživi svaki takav trenutak budna. Zbunila se kada je videla tetku koja je u tom trenutku ulazila u sobu.
– Otkud Vi teto, ovako kasno, da li je sve u redu? – brinula je, nije znala da li je tetka nešto čula. U braon plišanom ogrtaču i sa kapicom za spavanje, izgledalo je kao da je stara dama povratila ono isto dostojanstvo koje je krasilo kada je išla na pijacu, par dana pre.
Ana je videla da nešto nije kako bi trebalo da bude. Plašila se, nije želela nikoga da povredi. Već se pokajala zbog svoje odluke i proklela sudbinu koja joj izgleda nameće izbor između dve njoj važne osobe. Već je imala sliku svog nesrećnog života, ona i onaj sreski kapetan koji joj se tako otvoreno udvara i uopšte joj se ne dopada, a već je bio na ručku dva puta.
– Poštene devojke, nemaju kasne posete. To je pogubno za njihovu reputaciju – službeno je rekla stara dama. – Uh, nešto ne mogu da spavam, muče me razne misli – sela je na ivicu Aninog kreveta i onda je nastavila.
– Čula sam danas jako potresnu priču, od Mare komšnice. Sećaš se sirote Slavice? – Ana je klimnula a teta je nastavila – Mića, kafedžijin sin joj je mesecima donosio stihove i ostavljao ih ispod saksija na Slavičinom prozoru, u pola noći. Nekad je i sirota devojka izlazila na prozor da ga vidi. Majka joj je saznala i da bi sprečila bruku nesrećnu devojku je poslala u Maribor, kod tetke, kako bi joj ova našla neku dobru priliku. Čujem da se udaje za lokalnog trgovca, oko Božića – Anu je oblio hladan znoj.
– Sirota devojka – glavom je odmahnula, levo desno i coknula… – Eto, ja sam Mari rekla, da je možda bolje bilo da su pustili mlade da se vole, zato što smo i mi nekada bile mlade i zaljubljene… A taj Mića, on je pošten dečko, ima malo kapitala koji je dovoljan za njih dvoje… i veliki je radnik… I kažem ja tako Mari, Maro, zašto nije sutradan, nakon što je uhvatila ćerku u tako strašnom zločinu, a i preteruju pravo da ti kažem, sećam se ja nje u mladosti kakva je bila, gora od svoje ćerke… I kažem ja tako njoj, zašto nije pozvala Miću i njegove roditelje na ručak, moglo se tu uraditi nešto – vrtela je končić od ogrtača i značajno pogledala Anu.
– Da li se ti slažeš samnom? – ostavila je pitanje, tek onako, da lebdi u vazduhu. Ana je bila bez teksta i nemo je posmatrala tetku. – Eto, a sad je kasno – stara gospođa je uzdahnula. Ustala je sa kreveta i krenula lagano ka vratima. Pre nego što ih je zatvorila još jednom se okrenula ka Ani.
– Ana, sutra u dva sata ih očekujemo na ručku. Neka ne kasne – značajno je rekla.
– I još jedna stvar….Neka prestane da mi skrnavi ruže – tetka se osmehnula i ostavila zbunjenu devojku na sred sobe koja je zurila u vrata a onda pogled uputila svom odrazu u ogledalu. Uštinula se za desnu nadlakticu, tri puta, da se uveri da ne sanja.
Dve glavice krevetu su vrisnule veselo i počele da tapšu. Noć je već odavno ispunila prostoriju. Taman toliko da romansira čitavu priču.
– Tetka nije veštica, jeeeeeee – veselo smo promumlali.
– Nema tog srca koje se neće otopiti pred prizorom prave ljubavi – baka je prozborila. – Njihova je bila prava, onako kako se nadam da ćete oboje jednom iskusiti – rekla je meni i Dači.
– Šta se desilo sa njima- upitao je Dača pomalo strašljivo, kao da se plaši da ne ugrozi trenutak Anine sreće.
– Voleli su se, do poslednjeg dana, čini mi se svakog minuta sve više. Imali su mene i naučili su me da uvek slušam svoje srce i da se borim za ono što volim. I da se ne plašim ljudi, ljubavi, svojih snova i slobode – zamišljena je bila. – I dan danas se trudim da mi ništa ne pomuti uspomenu na njih; kako pod trešnjom moja majka Ana sklupčano lista knjigu u Jakovljevom zagrljaju, a sočni plodovi trešnje se zaštitnički nadvijaju nad njih tako da ne moraš ni da podigneš ruku da bi ih dohvatio i okusio.
Nismo remetili tišinu koja je nastala. Baka je odložila knjigu, skinula naočari, ušuškala nas i poljubila u čelo. Mirisala je na pitu od višanja koju je pravila tog popodneva i prah šećer. Usne su joj bile meke i tople.
Te noći smo sanjali nepreglednu livadu, osmehe, trešnju koja i dan danas postoji… Pored nje je jedna lipa, ali to je već neka druga priča… Sanjarili smo o našoj baki koje je tada učila od svojih roditelja kako se voli i kako se živi život, bez jeda i razočarenja, onako kako bi trebalo, širom otvorenih očiju ali još važnije, otvorenog srca, kao da je svaki trenutak suvo blago našeg postojanja.
Podsetila me je na to jednog septembarskog četvrtka, onda kada je ovo vreme tehnološkog ludila polako počelo da me obuzima. Imala sam svoju porodicu i lagano sam gubila osećaj za trenutak, dodir, dah, lepu reč. Stajale smo na dekinom grobu a ona mu se, milujući džepni sat koji joj je jedino ostao od njega, obraćala tiho i nežno, jednostavnim i uvek istim rečima u koje je stala sva njihova ljubav… “Sunce moje …”
Možda je tu bila i po koja suza. Tek toliko, da ne zaboravi koliko nam nedostaje…
Priču “Hiljadu ćudi i jedna trešnja” na konkurs našeg magazina “Kako je nekada bilo” poslala je Jelena Tanović. Čestitamo na divnoj priči i želimo joj (a i vama) da pišete i šaljete nam radove.
