Sunčevi zraci koji su rasterivali zavesu obasjali su ćošak sobe u kojoj se nalazila stara komoda, sada milovana svetlošću. Laganim koracima sam ustala sa kreveta i uz usporene pokrete stigla do nje. Osetivši dašak vetra na svojoj koži, mislima sam se vratila nekoliko godina unazad. Bila je zima, atmosfera je mirisala na paljena drva i šibice. Nebo je bilo žuto sa tamnoplavim nijansama. Dim se vitlao iz kuća i dah mi se ledio dok sam žurno išla ka kući. Led je dominirao u svakom pogledu. Ispunjavao je svako staklo i krasio ga najlepšim mogućim umetničkim delima. Stakleno cveće se sada nalazilo u svakoj bašti, iza svakog ćoška.
Bilo je nepomično sve dok nije počeo da duva vetar koji ga je pomerio. Bližila sam se kući, išla sam polako kako se ne bih okliznula. Ulica je prilično oronula. Nije bilo mnogo ljudi. Kuće su izgledale tako tužno, krovovi su popuštali pod težinom snega, a na prozore su navučene teške zavese. Dok sam hodala sneg mi je škripao pod čizmama, a oči su mi se punile suzama od tolike hladnoće i vetra, a možda i od sreće. Bližila se noć i počela je da se pojavljuje magla.
Ono što je ostalo iza nas
Najzad, stigla sam do kuće i jedva čujno zakucala na vrata. Prsti su me boleli od promrzlina, ali nikad nisam volela rukavice. Gurnuvši teška drvena vrata koja su zacvilela, ušla sam u kuću. Tu su bili moji roditelji koji su pratili neku emisiju i ja, onako promrzla kako stojim na pragu kuće. Polako sam počela da se skidam i presvlačim i najzad sam uspela da se zgrejem. Napravila sam šolju toplog čaja i prepustila se čarima nove knjige koju sam kupila i opojnim mirisima kamilice, ali i dalje sam mislila samo o njemu i tome što se desilo te večeri.
Tako neočekivani poljubac osobe koja je uvek bila tu za mene. Sledećih nekoliko nedelja sam samo o tome mislila… Novi iznenadni nalet vetra prekinuo je moje razmišljanje i vratio me u sadašnjost. Trgla sam se usled lupanja prozorskog stakla. Nasmejala sam se i zadovoljno pogledala ka polici na kojoj je i dalje stajao album sa slikama iz mog detinjstva. Čini mi se da sam uporavo smislila šta ću raditi večeras, po ko zna koji put…
Kroz slike i emocije koje one bude u meni, vratiću se u mladost, u vreme tinejdžerskih bezbrižnih dana.
Priču “Iza nas” na konkurs našeg magazina “Kako je nekada bilo” poslala je Milica Duždević. Čestitamo na divnoj priči i želimo joj (a i vama) da pišete i šaljete nam radove.
