Pop-art se kao umetnički pokret pojavio u Londonu 1950-ih, pre nego što je stigao u Francusku, Zapadnu Nemačku, SAD, pa čak i Sovjetski Savez. Radikalno figurativni i popularno dostupni, pop umetnici bili su mladi i kontroverzni. To je bila umetnost popularne kulture koja je oslikavala važnost materijalnih stvari u životu pojedinca. Definisan je temama iz popularne, masovne kulture, sa akcentom na banalnost i ironiju. Da parafraziramo Renea Dekarta: “Konzumiramo, dakle jesmo.”
Centralna dilema umetnika u posleratnom periodu bila je da li da prihvate vladajuću ideologiju konzumerizma kao jedinog modela za stvaranje umetnosti ili da je sruše. U slučaju Andyja Warhola, rado je činio i jedno i drugo. Nije uzalud nazvao svoj studio “The Factory” i hrabro proglasio “Umetnost je biznis”. Postmoderna ironija bila je njegov modus operandi, a poslužila je i za isticanje i za izlaganje mejnstrim (ne)razmišljanja.
Kao mladi gej muškarac i uspešni komercijalni ilustrator 1950-ih u Njujorku, Andy Warhol se najpre koncentrisao na slike masovne kulture, kao što su novine, reklame, stripovi, TV i filmovi. Koristeći tuđe fotografije poznatih ličnosti, kao i proizvode široke potrošnje za koje je smatrao da ih njihova banalnost čini interesantnim, prikazivao je svoj osećaj da im je sveprisutnost i masovno korišćenje oduzelo smisao i emocionalnu vrednost. Ono što ovog kontroverznog umetnika izdvaja od ostalih, svakako je činjenica da je kultivisao svoj imidž kao poslovni model nerazdvojan od svoje umetnosti. Verovao je da slikarsko umeće nije od važnosti u svetu umetnosti koliko sam umetnik i njegova ličnost i bavio se na vrlo specifičan, moderan način pitanjima identiteta, pola i seksualnosti.
Čuveni esej kritičarke kulture, Susan Sontag “Notes on Camp” (1964) uzima se kao granični teorijski tekst kojim se camp estetika prvi put afirmativno promoviše, zapravo rehabilituje sa pozicije margine u jednu od vladajućih estetika doba. “Beleške o campu” lome se oko sopstvenih nerazrešenih protivrečnosti: da li je o ukusu uopšte moguće suditi analitički? Da li je moguće ostati distanciran i ne izreći normativni sud o camp stilu koji je ipak više od pitanja “lošeg ukusa” jer teži performativnom oblikovanju sopstvenog identiteta, tj. prosuđivanju svega kroz apsolutno merilo tog ne-privilegovanog ukusa? U vreme kada je camp u osnovi bio sinonim za gej, Sontag je proglasila “biće” i identitet fluidnom i oslobodilačkom predstavom.
