Kada smo pod stresom zbog nekog koga volimo (zabrinuti smo za njega, jako nam nedostaje, tugujemo) ta osećanja su povezana sa našim najvećim organom – kožom. Kad počnu da nas “napadaju” problemi sa kožom, to je sigurno povezano sa nekim napornim emotivnim periodom, sa gubitkom voljene osobe, rastankom, odlaskom deteta na školovanje u drugi grad, brigom zbog zdravstvenog stanja voljene osobe…
Kad osećamo da nam je teritorija ugrožena, to stvara zagušenja u koronarnim arterijama. Ovu vrstu stresa treba posmatrati u najširem smislu – različito je ono što doživljavamo kao svoju teritoriju i to može biti naš dom, radionica, kuhinja, kancelarija, atelje, bašta, mesto gde se osećamo neprikosnoveno i na kome ne trpimo ničije mešanje i “brljanje“. Potreba za zaštitom svoje teritorije je potreba za privatnošću, kao i za iskazivanjem svoje pune kompetencije, bez konkurencije, mešanja i uznemiravanja. Borba za teritoriju može da nastane i između majke i ćerke ili oca i sina, a da niko nije svestan šta se događa, odnosno, da se roditelji osećaju ugroženo i to potiskuju, ne shvatajući, ili ne prihvatajući pomisao da ih sopstvena deca “istiskuju” iz njihovih kompetencija i ugrožavaju im teritoriju.
Naša podsvest tumači i obrađuje situacije prema obrascima, dodajući značenja nečemu što doživljavamo, uključujući emocije i ubeđenja, a naša percepcija pokreće biološke programe koji “upijaju” psihološke obrasce i nastoje da sarađuju sa njima. Kada smo u unutrašnjem konfliktu, naše telo pokušava da održi ravnotežu, tako što se razboli, pokaže određen problem, materijalizuje naš konflikt – ono izvršava program koji smo mu zadali i istovremeno nam skreće pažnju na ono čega nismo, ili ne želimo da budemo svesni.
U tom smislu, zdravstveni problemi su “ventil” odnosno pokazatelj emocija koje smo potisnuli, ubeđenja i obrazaca kojima sebi nanosimo štetu i potrebe da se sa tim suočimo u svim aspektima – fizički, mentalno, emotivno i psihološki.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/whiskeyandkisses
Brankica Milošević
