“Lako je oprostiti pokajniku” reče mi u jednom razgovoru jedan mudar mlad čovek, velikog srca. I probode me mačem istine, koji sam izbegavala sama sebi da zarijem tako duboko. U nastavku razgovora došlo je još jedno otkrovenje – da verovatno ništa i nije važno i da je sve oprostivo bilo kome ko ume makar malo da voli, na svoj način. O, to su bile reči mog sagovornika, u kome sam tog momenta pronašla ogledalo – ono pravo, malo ispucalo, nimalo ispupčeno ili zakrivljeno, ono koje ne laska sujeti, nego verno odražava lik. Osećala sam ono što je on izgovarao i onda su me oblile suze, ne zbog bolnog uboda mačem istine, nego zbog još bolnije spoznaje da sam i sama to znala i da sam već oprostila. I zbog zahvalnosti što nečije reči imaju takvu snagu da dopru pravo do mog središta, bez ikakvih prepreka, zato što su neposredne. I zato što moje srce žudi za takvim rečima, za mačevima istine koji svojim ubodima oživljavaju, reanimiraju, bude, osvešćuju.
Međutim, nepodnošljiva lakoća praštanja dobija na nepodnošljivosti težinom zahteva srca da oprosti onome ko se uopšte ne kaje. Koga njegova greška ni malo ne boli. Ko je slagao, prevario, uradio tačno ono što sam nikako ne bi oprostio i kaže da možda nije trebalo da slaže, ali da bi opet uradio isto, ne može sebi da prebacuje, ne kaje se i ne oseća se loše. Uradio je šta je hteo. Jer nije dovoljno voleo. Ako u toj kategoriji uopšte postoji “dovoljno” a da se ne radi o običnoj manipulaciji ega i nedostatku vatre srca.
