Kako postajemo svoja sopstvena karikatura

Naučimo da svoj unutrašnji život čuvamo za sebe, a da u svim interakcijama sa spoljašnjim svetom držimo gard i nosimo masku – jer se i dalje suočavamo sa deficitom ljubavi i pažnje, koji su nam i dalje isto potrebni i tom deficitu i dalje pristupamo sa osećanjem da čeznemo za nečim što ne možemo da dobijemo, jer ne zaslužujemo. Pravimo se da smo odrasli, a nismo, jer ne možemo stvarno da odrastemo dok dete u nama čuči gladno i željno ljubavi. I to je sav naš posao, kao odraslih ljudi. Da završimo svoju skicu, da od karikature koja je nastala napravimo detaljniju i puniju sliku, koliko god smo u stanju. Da naučimo da odložimo maske, spustimo gard, da se otvorimo i budemo ranjivi kao što jesmo, da priznamo i prihvatimo svoje bolove i povrede i da volimo sebe, onako kako nas niko nije voleo. To je najteži posao na svetu i ogromna većina ljudi ga nikada ne obavi do kraja. I to nije tužno, to je tako. Ljudska priča.

Zato budite nežni prema sebi, opraštajte sebi, negujte svoje unutrašnje dete i družite se sa njim. Prihvatite svoje slabosti i volite ih, baš kao i sve ostale jake i dobre stvari kod sebe. Isceljujte se, dosežite ljubav i radite to stalno, dok dišete. Možda nećete završiti taj posao, ali ćete se osnažiti, naučićete mnogo, steći ćete mudrost i razumevanje – a to je više nego što mnogi drugi imaju.