Kada ne osećate da ste povezani, da pripadate nečemu što je veće od svih nas i orijentišete se u odnosu na tu razdvojenost, kada nastojite da postignete uspeh i budete bolji od drugih, očekujete da vas drugi vrednuju i pruže vam ljubav i odobravanje, da postoji nešto što će vas spasti – kada stavljate svoju moć da živite ispunjenim životom van sebe, a drugima dajete moć da vas uzdignu ili unize, živite u ratu. Borite se protiv sebe i postajete svoj najgori neprijatelj, a da to uopšte ne primećujete.
Kada verujete da brak znači ljubav, da je uspeh u karijeri, da religija garantuje dobrotu, a novac zadovoljstvo, dopuštate ograničenjima i predrasudama da vas kontrolišu, putem straha. Staha da ne pogrešite, da ne zastranite, da ne budete suviše čudni, da ne budete kažnjeni…
Potiskujete sva osećanja, koja nisu “društveno prihvaćena” i nastojite da stvorite o sebi sliku u koju ćete i sami verovati. Ponašate se tako da niko ne može da vas osuđuje i najvažnije vam je da se drugima dopadnete i da oni odobre vaše postupke i pohvale vaš način života. Počinjete da verujete da je takva očajna pustoš unutrašnjeg života, zapravo sreća.
Mrzite sebe zato što vam je još uvek stalo do nekoga kome više nije stalo do vas, stidite se tog osećanja i uporno ga potiskujete. Sa užasnim osećanjem krivice uhodite tu osobu po društvenim mrežama, nastojeći da iz njenih objava, fotografija i komentara izvučete neko opravdanje za osećanje koje želite da suzbijete i uništite. Pokušavate da ostvarite vladavinu uma nad srcem i toliko se upinjete, da nanosite sebi mentalnu i emotivnu štetu. Počinjete da mrzite ljubav.
Pridružujete se onima koji osuđuju na nacionalnoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi, diskriminišete one koji imaju drugačije vrednosti, genetiku, percepciju… Gubite sposobnost da prepoznate lepotu i bogatstvo u različitosti, jer osećate da vas različitost ugrožava. Ukoliko se ugroženije osećate (u opasnosti ste da vaše lažno uklapanje bude razotkriveno), utoliko vatrenije osuđujete.
