Jutro kad ja polažem ispit obično bude mnogo lepo, toliko lepo da poželim da odem na kafu, da prelistam novine i da uživam. Naravno, mene bi mamio i đubretarski posao sa sve “Hoću, majko hoću, u gradsku čistoću“ pesmom, samo da ne moram da odem na ispit. Elem, čkiljim na jedno oko, a na drugo spavam. Nailazi šklopocija zvana autobus. Proveravam za svaki slučaj da nije pogrešna linija, jer desi se, pogreši čovek, pa bih polagala ispit u Pinosavi (udaljeno naselje grada Beograda, negde kod granice sa Mađarskom, prim. aut.). Slobodno sedište, samo za mene i moje knjige. Pored mene, kao i uvek, seda sredovečna osoba, koja je l’ te baš voli da priča, pogotovo ovako rano ujutro. “Dete, je l’ ide ovaj aftobus na pijac? Mislim, je l’ staje blizu pijaca, moram sira i kupusa da trgujem kod gazda Milojka, onog iz Česterega, onaj ima najbolji sir i uvek mi da po najnižoj ceni?“.
Pokušavam da zamislim tog Milojka, onako sa zasukanim brcima i vlatima pšenice među zubima. E, sad, problem je što ja ne znam koja pijaca, pa dok ja objasnim kako ne znam, bakuta je našla drugu žrtvu za priču. Bacim se na ponavljanje u sebi, mislim da mi je dosta gnjavaže za danas, ali ne lezi vraže. Prepoznajem fluorescentno-žuto odelo dragih nam kontrolora GSP-a. Što bi se reklo, oni su tu da bismo mi išli peške. Ustajem lagano i čekam da izađem, mrzi me da se raspravljam sa njima oko nepostojanja moje karte i pisanje kojekakvih kazni, dok svi bulje u mene. Interval između dva autobusa bi trebalo da bude kratak, ali meni se “posrećilo“, pa sam čekala dobrih dvadeset minuta na sledeći. Šta je to dvadeset minuta za nas mlade? Vrućina, takođe nije problem. Dok se guram i malim prstom držim za ručku busa, iznenada mi neko staje na nogu. Jauknem kao da mi je slon stao na nogu, ali bol je toliki da vidim sve zvezde. Napokon! Zgrada fakulteta nikada nije bila draža. I omraženija.
Da li ćeš položiti ispit zavisi od nekoliko faktora:
– Koji fakultet studiraš (privatni ili državni)?
– Da li spadaš u grupu “Lucky Bastards“ ili “Baksuz na kub“?
– Da li je profesoru prelep dan ili bi oterao sve u tri lepe?
– Da li koristiš reči “krucijalno“, “sušastveno“,“eksplatanatorno“ i “bog-te-pita-šta“ (čime pokazuješ svoj bogati vokabular)?
– Da li uopšte znaš o čemu se radi u datom gradivu (najčešće ne) i sve to lepo da potkrepiš primerom iz života?
Bonus je ako si pročitao profesorovu knjigu i citiraš ga, a sve to na kraju začiniš osmehom zvanim “šestica“ (vide ti se šestice koliko se keziš). Naravno, zli jezici bi rekli da devojke moraju da pokažu adute u što kraćoj suknji ili što boljem i dubljem dekolteu, ali, nažalost, primeri sa mog fakuleta su u fazonu “Metalika je moj drugar“.
Šta reći na kraju, a ne zaplakati? Ako se pitate koji je onda odgovor na pitanje “Kako preživeti ispitni rok?“, odgovor je prost i jednostavan: Nikako. Preživljavanje, baš kao u pustinji, bez hleba i vode. Niko ne zna šta ga čeka na kraju puta. Niko ne zna za šta konkretno služi fakultet ovih dana, osim da, ako se ne snađeš, možeš da koristiš diplomu umesto “Perfeksa”. Ako se snađeš i na vreme unovčiš svoje znanje, svaka ti čast, uspešno si izveo kurs preživljavanja, Robinzon bi ti pozavideo i spadaš u retke pojave, nešto kao redovne plate u Srbiji. Mi ostali računamo da ćemo završiti fakultet u bliskoj budućnosti, recimo 2020. godine. Do tada, od krucijalno-suštinskog značaja je da znate da se versifikacija deli na…
U potpisu: Budući Dr Mr Dipl. Spec. filolog Opšte književnosti i teorije književnosti Tina Bunjevački.
