„Pozitivne“ projekcije
Kad nekome pripisujemo sjajne osobine, stavljamo ga na pijedestal i smatramo ga nepogrešivim (ili kad to neko čini nama) ume da bude jednako destruktivno kao i pripisivanje negativnih osobina. Jer to znači da tu osobu ne vidimo onakvom kakva ona jeste, da nam je potrebno da neko bude za nas junak i primer i da toj osobi, automatski, nisu dozvoljene i oproštene obične, ljudske slabosti. Ako se nađeš u položaju da te neko smatra divnom i velikodušnom, a ti znaš koliko umeš da budeš teška i sebična, osećaš se loše i nisi podstaknuta da podržavaš idealnu sliku o sebi, već želiš da budeš prihvaćena takva kakva si, imaš potrebu da toj osobi pokažeš svoje loše strane, kao da je izazivaš da vidi ono što je realno i da prestane da te opterećuje svojim nerealnim očekivanjima. Poručuješ joj „vidi me, nisam tako sjajna, slaba sam, tašta i sebična kao i ti, da li me i takvu prihvataš i voliš?“
Ovo obično radimo kad smo zaljubljeni, a zatim se razočaravamo u partnera, kad otkrijemo njegove slabosti i njegovu mračnu stranu, umesto da budemo svesni da naša osećanja projektuju slike idealnog, o kome maštamo, a da je stvarnost sigurno drugačija – i kao takva, sigurno dovoljno dobra, jer partner i dalje ima dobre osobine i vrednosti zbog kojih smo se u njega zaljubili. Snažne „pozitivne“ projekcije, izraz su naše potrebe da popunimo sopstvene praznine, da povećamo svoju vrednost, jer kvalitete kojima se divimo ne prepoznajemo u sebi. A ako ih partner ima, onda će nas obasjati sopstvenom svetlošću, pa ćemo i sami dobiti značaj, vrednost i sjaj koji priželjkujemo. Jer, ako nas želi neko ko je tako sjajan, to sigurno znači da smo i sami vredni ljubavi i pažnje.
