Ali, cena slave je evidentna. Onoliki slavni prosto prsnu pod pritiskom popularnosti, slome se kao staklo, pa se posle sastavljaju po Beti Ford klinikama, javno ili tajno. Neki se sastave, otkriju u sebi sposobnost za rast, pa im poraste i srce i duša i pamet i postanu veliki Deda Mrazevi gladne dece trećeg sveta, i svih drugih duša gladnih svega što neko ima da prospe iz vreće. A neki se ne sastave nikad. Prsnu trajno i ćao.
E sad, tvoj glavni lik, dakle. Prvo počne da trepće i pokušava da se zakloni od tolikog svetla – bije mu u oči, ma probija mu mozak i nigde se ne isključuje. Onda počne da se batrga i otima, ne bi li navukao nešto mraka oko sebe i zaštitio se. Od čega? Ah, pa od svetla. Svetlost boli i neprijatna je, jer je u službi istine. Nema odmora i pauze od istine. Na svetlu se vide svi nedostaci koji su u mraku ugodno skriveni, a u polumraku čak izgledaju laskavo i privlačno. Svetlo bode oči. Znaš da sija pravo u tebe, čak i kad žmuriš. I tako, glavni lik u spot-lajtu reflektora tvog velikog srca postaje najgora verzija sebe. Bezobrazno đubre, kukavica, dramoser, slabić, siledžija – sav mrak koji je u sebi nosio potisnut u dubine nesvesnog, kreće da kulja. Da, ti si katalizator.
