Imam 24 godine. Osećam da sam tek na prvom stepeniku životu. A i taj prvi koji sam nagazila dosta mi je pružio. Jedva čekam da vidim šta će mi doneti drugi, treći i tako redom. Ne žurim da se popnem na vrh. Samo polako i bez ikakve panike prihvatam darove svakodnevnice i gomilam iskustva.
I tako dok ja uživam u svakom danu, i mislim da raspoloženje može da mi pokvari neka totalna nebuloza poput toga da nema čoko smokija u mojoj prodavnici, kao grom iz vedra neba, srećem druga iz osnovne školi koji gura kolica. Obradujem mu se jako, jer nisam ga videla pa ima jedno sedam, osam godina. Posle uobičajenih pitanja o tome ko i šta radi, kako smo, i tako dalje, kako znam da ima stariju sestru pitam ga da li je bebac njen sin. On mi odgovara da nije, i da je njegov, pa tu pada jedna tura čestitanja sa moje strana, kao i totalno oduševljenje. Ali stvarno, iskreno oduševljenje, zato što i sama želim da osetim tu vrstu ljubavi. Naš razgovor dobija sledeći ton:
“A ti, imaš nekog?
E nemam dečka!
