Pa je li si imala nekog, mislim ono ozbiljniju priču?
Da, jesam, ali završilo se, bilo je lepo dok je bilo lepo.
A koliko si bila sa njim?
Skoro četiri godine!
Ti nisi normalna, tolike godine, pa mogla si lepo da se udaš za njega, nećeš mlađa da budeš! Ej, ne sekiraj se, svaka krpa nađe zakrpu!”
Uuu, ova konstatcija me je ohladila potpuno. Ali kako ne padam lako u vatru i lepo sam vaspitana, nastavila sam svojim poslom dalje. To kako je biti krpa stvarno ne znam i odbijam da saznam, a zakrpa mi tek ne zvuči dobro. Elem, nekoliko dana kasnije, iskače mi na fejsu, slika poznanice u venčanici. Odmah, potom, obaveštenje da se druga poznanica verila. Zatim ceo album, nekog potpuno baljezgavog naziva, koji ima 96 slika nje i njega. A na sve to, moja bakuta me tokom ručka potpuno neobavezno pita koje sam beše godište. I na moj odgovor konstatuje da imam ja još pardona da završim fakultet i da nađem momka. Do proleća, tako mi je rekla.
Da li delujem loše?
Kao da sam se našla u nekom paralelnom univerzumu. Zoni sumraka gde je je veća verovatnoća da me pojede neki zombi nego da lepo soliram dok ne budem upoznala nekoga ko će me izuti iz cipela. Biti singl, pa još i devojka, je kao da imaš neko čudno oboljenje, još neispitano.
