O vezama i ljubavi učimo od roditelja – ne zato što imamo nešto dobro i pametno da naučimo, nego zato što upijamo ono što kao mali vidimo i osećamo da se dešava među njima i to izjednačavamo sa ljubavlju i povezanošću, iako kasnije znamo bolje i jasno nam je da smo pokupili negativne emotivne modele i da smo skloni da stvaramo toksične veze i tamo gde ima potencijala za zdrav i stabilan odnos. Potrebno je mnogo rada na sebi i osvešćivanja da razbijemo roditeljski kalup i da odnosu pristupamo slobodno, kao autentične ličnosti sa punim kapacitetom za davanje i primanje ljubavi.
Najčešće, roditeljski model prepoznajemo kroz sledeća ponašanja i situacije:
Teško nam je da poklonimo poverenje i stalno smo sumnjičavi
Možda su nam se roditelji razveli, ili je neko od njih stalno bio opravdano, ili neopravdano ljubomoran, ali naše emotivno iskustvo je da se osobi koju volimo ne može verovati i da ćemo samo biti povređeni ako se otvorimo i predamo. Iskustvo ljubavi zapravo ne ide bez ranjivosti i bez iskustva povređenosti, ali kad je uz to stalno prisutan strah i stalno smo u gardu, pokušavajući da zadržimo bezbednu distancu i zaštitimo sebe od povređivanja, to je trajan horor, koji se produžava iz veze u vezu.
Na nivou razuma, mi znamo da je bolje da se opustimo i predamo i da rizikujemo i iskusimo povređenost, nego da stalno budemo u grču i strahu i nikada ne iskusimo potpunu predanost. Ova svest se sporo i teško integriše na emotivnom nivou, jer je teško odbaciti i zameniti ono što smo već usvojili i integrisali.
