Ja tačno znam šta sve moram. Kao i ti. Nema osobe koja nešto ne mora, ili koja ne mora ništa. I hoću da kažem svima koji mi kažu “mora samo da se umre” kao i svim zastupnicima pozitivnog mišljenja koji predlažu da usvojimo “želim”, “hoću”, “unapred se radujem” da osnuju Nju Ejdž rezervat i da zatvore kapiju za sobom. Neka žive tamo gde se ništa ne mora, gde postoji neograničena slobodna volja, gde izbori nisu uslovljeni nikakvim potrebama, gde je odgovornost pesmica, jer smo tako jebeno usklađeni sa kosmosom, da samo mantramo, pevušimo i smejuckamo se po ceo dan (a ne delimo svoju drogu sa drugima, nego im prodajemo maglu pozitivnosti) i neka mi se ne šetaju pred očima. Neka ne moraju u svoja četiri zida.
Da li su vam svrake popile mozak, pa ste zaboravili na izreku, poslovicu, floskulu “što se mora, nije teško?” ili to zvuči suviše komunistički, ono, kao “nema odmora dok traje obnova” a sad je svaka asocijacija na komunizam bruka živa, blam, krindž…
Doskočica za podizanje radnog elana “što se mora, nije teško” radi. Zato što je to mantra za prihvatanje i poduhvatanje, koja istovremeno odagnava duhove lenjosti i mrzovolje i pomaže nam da ustanemo, poskočimo, pohitamo, savijemo se, popnemo, doskočimo, bez gunđanja.
Kad nešto moram, to je zato što to nema ko drugi da obavi umesto mene. Većina stvari koje moram, dosadna je, a često i naporna, psihički i fizički. Ali moranje održava dnevni ritam, rutinu i strukturu mog života. Nije mi teško što nešto moram, teško je samo da prihvatim nova moranja. Ona stara sam savladala, usvojila, srodila se sa njima, nova su zajebana.
