Kašnjenje nije samo loša navika, koju možete suzbiti ili držati pod kontrolom uz pomoć strategija i pažnje. Ponekad je izraz emotivnog poremećaja, a ponekad je posledica drugačije percepcije prolaznosti vremena. Naučnici su izdvojili nekoliko tipova ljudi koji pate od hroničnog kašnjenja.
Adrenalinski zavisnici
Oni nisu toga svesni, ali kašnjenje ih uzbuđuje – kada moraju da žure i jure u poslednjem trenutku, to ih puni adrenalinom i unosi osećaj izazova, budnosti i životnosti. Osobe koje kasne, jer uživaju u uzbudljivoj akciji žurbe, zavisnici su od adrenalina i na taj način sebi ispunjavaju život i bore se protiv dosade.
Produktivci – tvrdoglavo pretrpani
Imaju hiljadu obaveza i spremni su da odgovore na svaki izazov i nipošto ne menjaju svoju percepciju protoka vremena – uvek misle da će za sat vremena obaviti pet poslova, što se uvek ispostavi kao neostvarivo, iz čega oni nikad ne nauče ništa. Uvek kasne i uvek su u žurbi, jer imaju hiljadu obaveza, a dan prekratko traje i taj sat za koji su smislili da skoknu do banke, završe nabavku i sklope dogovor na poslovnom ručku, prođe dok trepneš i oni (opet) nekome moraju da se izvinjavaju što kasne…
Rasejani opsesivci
Obično je u pitanju poremećaj pažnje, ADHD, udružen sa nekim oblikom OCD-a – oni krenu na vreme, ali onda im skrene pažnju tepih čije su se rese volšebno umrsile, a koje moraju da raščešljaju pre nego što izađu iz kuće, da bi uopšte mogli da izađu. Kad im neki ometač nametne opsesivnu akciju, oni prosto izgube pojam o vremenu. Isto tako, tu je i problem vrednovanja prioriteta – nemoguće je objasniti im da je važnije stići na vreme na sastanak, na posao, u bioskop, nego poređati sve figurice na polici u cik – cak liniju, izravnati knjige i časopise da ni jedan ne štrči, očetkati umršene rese (a zatim prati četku), jer je njima važno ono što ih neposredno ometa i zaokuplja im pažnju.
